KAKO JE PISAO PARAGRAF – FELJTON.rs
Dok je u svom stanu dočekivao Novu godinu po julijanskom kalendaru Novosađanin Aleksandar R. (39) nije slutio da će mu se život, za samo nekoliko minuta, promeniti iz korena. Braneći se od Predraga K. (27), koji ga je napao i nekoliko puta ubo nožem, Aleksandar R., iako povređen, posegnuo je za pištoljem koji je imao u kući i ubio napadača.
Građani, objašnjavaju pravnici, imaju pravo da se brane od provalnika koji su im ušli u kuću ili stan u nameri da im nešto ukradu ili im naude, ali samo dok lopova ne nadjačaju. Jer, nužna odbrana je, navode, ona koja je adekvatna, srazmerna i istovremena napadu.
Šef Katedre za krivično pravo Pravnog fakulteta u Beogradu profesor Milan Škulić objašnjava da svako ima pravo na nužnu odbranu.
– Obično ljudi koji nisu pravnici smatraju da se nužna odbrana svodi na neku vrstu samoodbrane ili odbranu isključivo života i tela. Međutim, nije tako. Svaki čovek ima pravo da brani i svoju imovinu. Nužna odbrana je moguća samo onda kada je napad započeo i dok traje, a smatra se da je dozvoljena i kada napad očigledno predstoji. Ako je učinilac, na primer, provalnik zatečen u stanu prilikom krađe prestao sa krađom, napušta mesto događaja i beži, tada ga vlasnik stana ne može sustići i ubiti ili uopšte povrediti – objašnjava profesor Škulić.
Iako to nije striktno propisano u zakonu, napominje profesor, smatra se da iz određenih socijalno-etičkih razloga odbrana mora da bude u bitnoj meri srazmerna napadu. To znači, navodi profesor, da nije sve dopušteno u odbrani svog ili tuđeg dobra.
– Potrebno je da se u određenoj meri štedi napadačevo dobro, ali tako da to ne ugrozi efikasnost odbrane. Može se, na primer, dogoditi da čovek provalnika kojeg je zatekao ubije udarcima teške stolice u glavu. Međutim, ne može neko da se ubije tek tako samo zato što je napao nečiju imovinu, a da je pritom postojao efikasan alternativni način odbrane, odnosno onaj koji se ne bi sveo na lišavanje čoveka života. Ako postoji izrazita nesrazmera između sredstava napada i odbrane, smatraće se da je nužna odbrana prekoračena. Na primer, to bi bio slučaj, ako onaj koji je napadnut rukama, hladnokrvno puca na napadača iz vatrenog oružja. Međutim, ako je napadač fizički veoma jak ili poznaje neke efikasne borilačke veštine, moglo bi da se smatra da postoji nesrazmernost. Uglavnom, nema definitivne zakonske formule, već je to procena u praksi, koja se zasniva na svim relevantnim objektivnim i subjektivnim okolnostima– navodi profesor krivičnog prava.
Kako u praksi ustanoviti gde je granica nužne odbrane? Ona, objašnjava Škulić, može da bude prekoračena samo kada je reč o takozvanom intenzivnom prekoračenju, odnosno kada odbrana nije srazmerna napadu, to jest kada nije bila neophodno potrebna.
– Na primer, ako neko čoveku pokuša da otme kesu sa namirnicama koje je kupio na pijaci, a napadnuti ga ubije hicem iz pištolja ili ga ubode nožem u srce. Tako učinjeno krivično delo onoga ko se prethodno branio, pa je sa odbranom „preterao“, nije prekoračenje nužne odbrane, već predstavlja posebno krivično delo, ali to što je prethodno postojao protivpravni napad, predstavlja značajnu olakšavajuću okolnost za takvog učinioca – objašnjava profesor.
Upitan smatra li da treba nešto menjati u našem Krivičnom zakoniku („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005 – ispr., 107/2005 – ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014 i 94/2016 – dalje: KZ), Škulić odgovara da su njegova pravila koja se odnose na nužnu odbranu sasvim adekvatna. Naš KZ, kaže profesor, spada u sam evropski vrh po visini propisanih kazni.
– S druge strane, možda je naša praksa još nesklona nešto širem tumačenju kada postoji, a kada ne adekvatna vrsta odbrane, kao i način i intenzitet odbrane koji je neophodan da bi se smatralo da je čovek postupao u nužnoj odbrani. Čini mi se da ovde nije toliko problem u zakonu, koliko u suviše krutoj praksi – navodi profesor.
Kada je reč o nužnoj odbrani, zakoni i praksa u EU relativno su slični našim propisima. Nešto je drugačije u SAD, mada ni tamo to nije fleksibilno kako se ponekad tumači na osnovu holivudskih filmova i izveštavanja medija.
– U SAD je još živa tradicija „divljeg zapada“, ali ni tamo nije moguće ubiti čoveka štiteći svoju imovinu. I u SAD je značajan uslov za samoodbranu, odnosno neku vrstu nužne odbrane, odgovarajuća srazmernost. To znači da se u SAD u samom zakonu striktno zahteva direktna proporcionalnost između onoga što se napada i onoga što se povređuje u odbrani od napada, što kod nas i nije slučaj. Postoje posebne situacije, ali ni tada nije reč o „blanko dozvoli za ubistvo“. U SAD se tradicionalno ispoljava izuzetno velika pažnja zaštiti kućnog doma. Prema koncepciji odbrane doma, čovek koji je napadnut u svojoj kući ima izuzetno široko pravo na odbranu u pogledu intenziteta odbrane u odnosu na napad – objašnjava profesor Milan Škulić.
Pratite nas na društvenim mrežama
(feljton.rs/paragraf)