O kolektivnoj odgovornosti, SRBIJA JE ODGOVORNA ZA GENOCID U SREBRENICI! SRS zlocin se desio, genocid nije!

FELJTON.rs
04.07.2021.

Povodom skorašnje rezolucije o Srebrenici u Skupštini Crne Gore, čula su se sa raznih strana, pa i u samoj rezoluciji, objašnjenja, koja su ponekad ličila na pravdanja i izvinjenja, da to nije upereno protiv srpskog naroda i da tvrdnja o genocidu u Srebrenici ne znači da je srpski narod genocidan.

Sve ta objašnjenja bila su suvišna jer one koji su tvrdili suprotno to nije razuverilo.

Naime, srpski klero-nacionalisti imaju sopstvene fiks-ideje od kojih se, kao od gumenog zida, odbijaju svi argumenti, dokazi i činjenice.

Radomir Konstantinović je na osnovu tog svojstva zaključio da nema razgovora sa ludilom, što znači da je rasprava sa fiks-idejama obično gubljenje vremena.

Za one koji pak misle da tu postoji neka logička veza dovoljno je podsetiti na primere sa italijanskim fašizmom i nemačkim nacizmom.

Oba ta monstruozna pokreta počinila su tokom Drugog svetskog rata, pa i pre njega (Abisinija, Kristalna noć), nebrojene akte genocida i uništavanja civilnog stanovništva sa jasnom genocidnom namerom.

Pa ipak, niko ozbiljan do danas nije rekao da su Italijani i Nemci genocidni narodi, iako je veliki broj pripadnika ova dva pokreta, dakle Italijana i Nemaca, sankcionisan i krivično-pravno i politički.

Ili, da ne idemo dalje u istoriju, uzmimo slučaj SAD: Raselov sud, kao najveći moralni autoritet svoga vremena, osudio je 1967. vladu SAD za genocid u Vijetnamu, ali niko iz toga nije izveo zaključak da su Amerikanci genocidan narod.

Tu se, međutim, otvara jedno krupno pitanje načelnog karaktera: da li su samo vođe i pripadnici fašizma i nacizma odgovorni za počinjena zlodela, ili odgovornost pada i na njihovu društvenu zajednicu i vladajuća vrednosna opredeljenja u njoj, imajući u vidu prostu činjenicu da su oba ta pokreta na vrhuncu moći uživala plebiscitarnu podršku Italijana i Nemaca.

Postavlja se pitanje u kojoj meri su fašizam i nacizam proizvodi i određene socijalne patologije i da li je to patologija tih zemalja ili ima univerzalni karakter.

Drugim rečima, da li se radi o fenomenu koji je specifično italijanski, odnosno nemački, ili se pak radi o evropskom i svetskom fenomenu koji je samo u Italiji i Nemačkoj naišao na najpogodnije tlo.

Da međunarodna zajednica ima svoj deo odgovornosti u usponu fašizma i nacizma to je nesporno.

Veliki deo javnosti i vladajućih krugova Zapada dugo je na Musolinija i Hitlera gledao kao na spasioce od boljševičke opasnosti.

Kako kaže Fabio Kuzin „Musolini je više od pet godina smatran za genijalnog vođu, nebeski dar i čudotvorca koga su političari iz svih zemalja mazili i uzdizali, tako da postoji čitava literatura na svim svetskim jezicima puna izraza oduševljenja za ovog spasioca“.

Slično se dogodilo i sa nacizmom i Hitlerom pa su širom Evrope nicali njihovi oduševljeni imitatori, od Španije, Holandije i Norveške, do Slovačke, Mađarske, Rumunije i naročito Jugoslavije.

Pitanja da li su fašizam i nacizam lokalni ili globalni fenomeni i da li su oni trenutna posrnuća ili izraz nekih tradicionalnih svojstava tih društava, bila su dugo predmet intenzivne naučne debate.

Tako je, na primer, Benedeto Kroče na italijanski fašizam gledao kao na fenomen političke i idejne vulgarnosti koji nema ništa zajedničko sa tradicijom liberalne italijanske države.

„Tačno je – kaže on – da je Italija imala dvadeset godina jedne žalosne, jedne sramne istorije. Ali, Italija je takođe imala vekove i milenije u kojima je dala izuzetan doprinos svetskoj civilizaciji… I šta predstavlja u našoj istoriji jedna epizoda od dvadeset godina? Uostalom, je li ta epizoda u celini italijanska, ili je takođe i evropska i svetska?“

I čuveni nemački istoričar Gerhard Riter smatrao je da je nacionalsocijalizam epizoda i jedan „satanski falsifikat prave nemačke tradicije“ koji je u suštini nastao kao posledica „pada liberalnih ideala o slobodi u epohi modernih masovnih demokratija“.

Mnogi drugi, naročito savremenici italijanskog fašizma, nisu se slagali sa Kročeovim shvatanjem.

Za istoričara Luiđija Salvatorelija postoji znak jednakosti između nacionalizma i fašizma, a to svoje uverenje on je izrazio i naslovom svoje knjige Nacionalfašizam (1923).

Za liberala Pjera Gobetija fašizam je „sinteza italijanskih istorijskih bolesti“, a njegov sledbenik Fabio Kuzin te istorijske bolesti opisao je kao „konformizam, despotizam, korupciju, kukavičluk, bedu, nesposobnost“.

Za Kuzina Kročeovo pravdanje Italije liči na ponašanje bolećivog oca kome saopštavaju da mu je raspusni sin dopao robije i okaljao časno porodično ime, a on, ne mogavši da se pomiri sa istinom, neprestano ponavlja „Ali on je jedno tako dobro dete“, ne shvatajući da je upravo u tom dobrom detetu bila klica propasti.

Pisci koji na nacizam gledaju kao na kontinuitet sa nekim svojstvima nemačke tradicije bili su još izričitiji.

Za francuskog istoričara Edmonda Vermejla „nacionalsocijalizam nastavlja u pravoj liniji pangermansku tradiciju“, dok je nemački istoričar Fridrih Majneke tvrdio da postoji direktna veza između nemačko-pruskog militarizma i nacizma.

Za američkog istoričara Pitera Vireka nacizam predstavlja ekstremni vid nekih tradicionalnih svojstava nemačke filozofske i političke misli, naročito kategorije Realpolitik, omiljene teme u delima Fihtea, Hegela, Trajčkea i drugih autora.

U istom duhu su i zapažanja mađarskog filozofa Đerđa Lukača, jednog od učesnika političkih borbi u Nemačkoj u doba rađanja nacizma.

Polazeći od pitanja da li je nacizam „nesrećna epizoda unutar suštinski normalnog društvenog razvoja“, ili se pak radi o „konačnom, oštrom i paradoksalnom izrazu jedne društveno-istorijske anomalne evolucije“, on, opredeljujući se za ovo drugo shvatanje, kaže da se koreni nacizma nalaze u nemačkom utopijskom iracionalizmu koji je doveo do zakasnelog nemačkog imperijalizma i borbe za suprematiju u svetu.

Od kakvog je značaja za nas u Srbiji ova, ukratko prikazana, diskusija o poreklu fašizma i nacizma?

Značaj te diskusije je u tome što i Srbija sa Srebrenicom ima svoju, kako bi rekao Kroče, tužnu i sramnu istoriju, čije korene, poreklo i uzroke mora, naravno radi sebe, da razjasni i da se sa njima suoči bez primitivnih manipulacija šešeljevskog tipa.

A ako se ima u vidu da genocid u Srebrenici nije bio trenutni eksces i da su sa njim u istoj ravni i zločini u Prijedoru, Sarajevu, Višegradu, Foči, Tuzli, onda je potreba za suočavanjem zapravo vapijuća.

Više puta je dosad rečeno, sa raznih strana, da bez jasnog raskida sa tim vremenom nema stvarne normalizacije odnosa sa drugim narodima.

U tom pogledu, ono što je Lukač napisao u predgovoru za nemačko izdanje svoje knjige Razaranje uma (1966) ima univerzalnu važnost.

Govoreći o opoziciji Hitleru, koja je htela da njega eliminiše ali bez raskida sa nekim ključnim aspektima nacizma, Lukač kaže: „Danas, sa distance od skoro četvrt veka, da li se taj raskid zaista dogodio? Da bi bilo jasno, mislimo na ideološki raskid i sa Gerdelerom (jedan od vođa opozicije Hitleru) i sa svim onim što povezuje nemačku istoriju posle 1848, a ne samo sa pojedinim manifestacijama hitlerizma. Jer samo tim putem dolazimo do našeg početnog pitanja. Kolektivna odgovornost nekog naroda za jedan period njegove evolucije predstavlja nešto tako apstraktno i neuhvatljivo da prelazi u apsurd. Pa ipak, Hitlerovo doba moći će da bude u našem sećanju smatrano kao završeno i zatvoreno tek onda ako bude radikalno prevaziđen onaj intelektualni i moralni stav koji ga je pokrenuo, formirao i usmerio. Samo u tom slučaju moguće je da drugi – drugi narodi – poveruju da je zaokret nastupio i da je prošlost zaista prošla“.

Pred istim ispitom nalazi se već više od 20 godina i srpsko društvo.

Genocid u Srebrenici, Keraterm, Markale i spaljivanje živih ljudi u Višegradu nisu samo individualni akti poremećenih i primitivnih siledžija, već su i konačni izraz jedne „anomalne društveno-istorijske evolucije“ koja već čitava dva veka protiče pod dominacijom velikosrpskog klero-nacionalizma.

Da je to tako govore brojna svedočanstva.

Dovoljno je pogledati knjigu Istorija srpske političke misli Dragana Simeunovića, koji važi za glavnog teoretičara srpske klero-nacionalističke avangarde.

Ta knjiga je u stvari antologija stavova svih onih koji su, kako kaže autor, „imali političke snove o državi svih Srba“, ili, kako je u predgovoru toj knjizi napisao patrijarh Irinej, bili verni idealu obnove srpske državnosti.

Pošto se o tom političkom snu i idealu obnove srpske državnosti naveliko piše i govori i danas kad postoji država Srbija, očigledno je da se misli na neku drugačiju državu, na neku veću Srbiju koja bi obuhvatila sve Srbe, odnosno ceo srpski svet, a po principu koji je Hitler utvrdio da „ista krv pripada istoj zajedničkoj državi“.

Zapravo, lako je uočiti kontinuitet i jedinstvenu opsesivnu misao o tome „kolika a ne kakva“ treba da bude država Srbija, kako je to pregnatno izrazila Olga Popović-Obradović.

Ta opsesivna misao o veličini i o obnovi Dušanovog carstva, koja ide od Simeunovićevih političkih mislilaca, preko organizacije Ujedinjenje ili smrt, Račićevog atentata u Skupštini Jugoslavije, Srpskog kulturnog kluba, četničke Homogene Srbije i sledstvenog pokolja Bošnjaka u Sandžaku, Memoranduma SANU i ideje Velike Srbije, logično i neizbežno dovodi do Srebrenice.

Ona se i posle toga nastavlja i dobija novu snagu negiranjem genocida, rehabilitacijom četništva, nacionalističkom scenografijom, tabloidnom propagandom protiv drugih i afirmacijom ideje srpskog sveta.

Iz ovog, kako bi rekao Lukač, utopijskog iracionalizma, iz pokušaja ostvarenja tog političkog sna, proizašao je genocid u Srebrenici.

Zato ovde nije reč o izvinjenju, pa čak ni o priznanju genocida, reč je o priznanju kolektivne odgovornosti i o radikalnom raskidu sa idejom srpskog sveta i sa ideologijom utopijskog iracionalizma.

Kako to treba uraditi nedavno je pokazala Angela Merkel. Povodom 80. godišnjice nacističkog napada na SSSR ona je rakla da je taj dan za Nemce razlog za sramotu.

„Nemačka priznaje da snosi odgovornost za zločine nacističkog režima. To uključuje i konstatno sećanje na ono što se dogodilo. To ne sme biti zaboravljeno. To dugujemo milionima žrtava i njihovim potomcima.“

Ova njena izjava veličanstveni je primer ljudskog dostojanstva i državničke mudrosti.

Da li je nešto ova izjava naštetila Nemačkoj i nemačkom narodu? Da li priznanje kolektivne odgovornosti Nemačke za zločine nacističkog režima pretvara Nemce u genocidan narod?

Naravno da ne.

Ova izjava znači i dokazuje, još jednom, da je nemački narod učinio definitivan i totalan raskid ne samo sa tim mračnim periodom sopstvene istorije već i sa onim duhom utopijskog iracionalizma i sa političkim snovima o suprematiji u svetu, Evropi, Balkanu ili bilo gde.

Za takve državničke poteze sposobni su samo oni koji nisu imali nikakvog udela u tom sramnom režimu, kao Angela Merkel, ili su se borili protiv njega, kao Vili Brant.

Zato se ne treba čuditi što politička klasa Srbije i njene ekspoziture u Bosni i Crnoj Gori, sastavljena od aktivnih učesnika, simpatizera i sledbenika politike koja je proizvela genocid, nije u stanju da to prizna i da kaže kako je Srebrenica za Srbe „razlog za sramotu“.

Sve to pokazuje da sa ovakvom političkom klasom Srbija možda može da postane ekonomski lider u regionu, ali će u duhovnom, kulturnom i etičkom pogledu ostati patuljak.

(feljton.rs/danas)