Marina je ušla u trolu i imala osećaj da će se ugušiti: Sve više ljudi ima ANKSIOZNE NAPADE, psiholog objašnjava šta da radimo

FELJTON.rs

18.04.2021.

Otkako smo prešli na „rad od kuće“ ja samo razmišljam o tome da se vratim na posao. Nedostaje mi komunikacija sa kolegama, put od kuće do posla i pešačenje uz Bulevar pri povratku. Zaboravila sam u međuvremenu na sve što me je na tom istom poslu nerviralo, na gužve u prevozu, na viku kad mi treba mir… Sto za ručavanje pretvorila sam u radnu površinu i mesecima je tako, jer sve mislim: „Sutra ću se vratiti.“ A prođe, evo, nekoliko meseci, a od povratka ne bi ništa.

Prošle nedelje morala sam da odem do posla kako bih obavila neke razgovore sa sagovornicima putem Zooom-a, jer sam procenila da mi je tako sigurnije u tehničkom smislu. Radovala sam se, skockala i krenula put posla. Čini mi se da sam mogla da poletim.

Možda vas zanima…

• Korona uništava i mentalno zdravlje: 90 dana od zaraze svaki peti pacijent suočio se ovim PROBLEMIMA

Ali već pri ulasku u trolejbus osetila sam nelagodu. Gužva, zabrinuta lica, maska koja mi smeta da udahnem… Izašla sam iz trole dve stanice pre odredišta na koje sam pošla. Trebao mi je vazduh, imala sam osećaj da ću se ugušiti, oblio me nekakav hladan znoj.

Odjednom, moja radost zbog odlaska na posao je splasnula. Ajde dobro, tešila sam se. Proći će, dugo nisi koristila gradski prevoz…

Dolazak na posao i nekoliko dragih ljudi koje sam usput srela, malo su mi popravili raspoloženje. Srećom, odmah sam morala da se bacim na posao, a u tim situacijama popstajem kao automat. Ipak, čim sam završila ono zbog čega sam došla – samo sam želela da krenem put kuće, u sigurnost svoja četiri zida.

Usput sam razmišljala o tome šta mi se to desilo i da li će ikada više biti kao pre? Da li sam zaista mislila da ću posle višemesečne izolacije od normalnog života moći da tek tako ušetam u „ono pre“ i nastavim da živim i radim kao da se ništa nije desilo? Izgleda da neću…

Bojim se da ćemo se svi, neki manje, a neki više, suočiti sa posledicama ove nenormalnosti u kojoj već predugo živimo.

Ovo razmišljanje podelila je sa nama Marina iz Beograda, a mi smo pozvali Lea Ivaniševića, psihologa, da nam kaže da li se zaista sve više ljudi suočava sa ovakvim ili sličnim problemom, nalagodom prilikom ispunjavanja obaveza koje su nekad bile sastavni deo našeg života.

– Iako se svuda oko nas već govori o povratku u „normalan život“, mnogo ljudi, neko svesno, neko nesvesno ima otpor prema tome. Pri tome, ljudi ne beže od poslovnih obaveza, od onoga što moraju da urade, ali su počeli da traže izgovore kada je reč o situacijama koje su nekada bile normalan život, smatra Ivanišević.

Na primer, ako i pomislte kako bi bilo lepo da konačno pozovete u goste prijatelje ili familiju, jer znate da su se vakcinisali i revakcinisali, da su i dalje oprezni i smatrate da su „bezbedno“ društvo, brzo odustanete. Ako razmišljate o nekom putovanju, opet odmahnete rukom pod izgovorom: planiraj da ti se bog smeje… Čak je i šoping za mnoge postao besmislen jer se zapitaju: Čemu to?.

Treba nam vremena

Koliko nas je dugotrajna pandemija zakočila i koliko će vremena biti potrebno da prestanemo da razmišljamo pandemijski? Kada će nestati te anksiozne reakcije i kada ćemo od preživljavanja ponovo krenuti ka življenju pitali smo našeg saradnika, psihologa Lea Ivaniševića.

– Mi ni slučajno ne koristimo pandemiju kao alibi, već nam prosto treba vremena. Znate onaj osećaj kad neka napetost prođe i kada odahnete, tek onda shvatite koliko je nešto bilo strašno i tek onda možete da krenete dalje. Mi u ovom trenutku jednostavno nismo još stigli do te tačke i zato su naša ponašanja „normalna“ u ovom vremenu – kaže.

Nije samo bolest uzrok strahova

Pojašnjavajući šta nam se događa, naš sagovornik kaže da već godinu dana živimo sa mnogo strahova.

– Nije to samo strah za svoje zdravlje i zdravlje naših najbližih. Tu su strah od gubitka posla, ekonomskog kraha i siromaštva. Strukturalna nejednakost je dovela do toga da ljudi nižeg ekonomskog statusa i ostale ugrožene i manjinske grupe pretrpe najviše štete i patnje tokom pandemije. Za esencijalne radnike, poput lekara, dolazak na posao je bio pitanje života i smrti. Mnogi od nas su se suočili sa stresom sa kojim se, u normalnim okolnostima suočavaju samo vojska, policija ili vatrogasci. Vakcina, nažalost, ne može da učini da sav taj stres magično nestane. Naša neurobiologija ne funkcioniše tako. Trebaće vremena dok napetost, problemi sa spavanjem, iritabilnost, anksioznost, pribegavanje duvanu i alkoholu kao sredstvima nošenja sa stresom i ostali simptomi ne popuste.

Naš nervni sistem je već godinu dana hronično u stanju uzbune i iako se rat sa virusom naizgled završava, to ne znači da nas ono što se desilo tokom tog rata neće progoniti još neko vreme.

Neizvesnost je glavni negativac, sigurnost je u rutinama

– Glavni psihološki „negativac“ u ovoj priči je neizvesnost. Izvesnost je ono na šta su se naši davni preci oslanjali kako bi preživeli, izvesnost im je pomagala da dođu do hrane, a da pritom i sami ne budu pojedeni. Prelazak na zemljoradnju je dozvolio čoveku da proizvodi višak hrane i vode, što je ulivalo sigurnost. Danas, sigurnost nalazimo u našim rigidnim rutinama: brak, deca, posao, td. Pandemija nam je tu sigurnost istrgla iz ruku. U početku nismo znali ko je u najvećem riziku, koje situacije moramo da izbegavamo niti kako se virus zaista širi. Nismo znali da li treba da nosimo maske i da li možemo da šaljemo decu u školu. Čak i kada su naučnici malo bolje razumeli virus, sam virus ostaje nevidljiv za nas, tako da nikad ne možemo znati gde vreba. Zato se ljudski mozak bori protiv nesigurnosti kroz rutine, kroz redovne aktivnosti nad kojima imamo kontrolu.

Pandemija je pogoršala stare probleme

Neki od nas su našli novi hobi, neki su počeli da treniraju, a neki su ugovorili redovna online okupljanja sa prijateljima i porodicom. No, to nije dovoljno da se izbegnu brojne dodatne traume.

– Pandemija je zasigurno dovela do jedne stvari, a to je pogoršavanje svih već postojećih muka. Usamljeni ljudi su postali još izolovaniji, depresivni još depresivniji, a nestabilni brakovi su postali još nestabilniji. Novac, poremećaji ishrane i zloupotreba supstanci su postali još problematičniji, a usled pandemije ljudima je praktično bilo onemogućeno da traže pomoć. Ljudi koji još nisu primili vakcinu su i dalje u režimu preživljavanja: navikli smo se na to da izbegavamo virus i navikli smo se na određene načine nošenja sa stresom. Čak i nakon vakcinacije, neurohemijski efekti stresa će još neko vreme trajati u našim glavama. Posledice po mentalno zdravlje će biti vidljive još jako dugo, zato što je pandemija samo pogoršala probleme koje smo već imali.

Pred nama je vreme preispitivanja

Ivanišević kaže da ćemo u nekom trenutku moći da pogledamo unazad i da integrišemo sve što se dešavalo, ali za to treba vremena.

– Jednom kada izađemo iz režima preživljavanja i kada nam bazične potrebe ponovo budu zadovoljene, moraćemo da preispitamo svoje prioritete i odluke. Moraćemo da preispitamo kako živimo, sa kim živimo, koga volimo i kako volimo. Tek kada ponovo povratimo finansijsku sigurnost, kada deca ponovo budu mogla da bezbedno idu u školu, a život počne da liči na neki stari, tek tada ćemo imati kognitivne kapacitete da procesuiramo šta se dogodilo. Tada će doći uvidi o tome koji je najbolji način, za svakog od nas ponaosob, da nastavi dalje.

Koliko god da je pandemija bila psihološki, medicinski i ekonomski katastrofalna, pitali smo da li i nešto dobro može da se izvuče iz celog tog iskustva.

– Možda ćete ostati bliski sa komšijama, možda ćete nastaviti da trenirate, a možda ćete samo naučiti da više cenite svaki aspekt sigurnosti koji imate u svom životu. Životno ugrožavajući događaji jesu traumatični, ali takođe stavljaju stvari u novu perspektivu i kada sve prođe, imaćemo priliku da počnemo život iznova. Da od preživljavanja ponovo krenemo ka životu.

Pratite nas na društvenim mrežama

(feljton.rs/blic)