FELJTON.rs NEWS PORTAL
FELJTON.rs
Glumica Merima Isaković je u velikoj ispovesti do sitnih detalja ispričala sve o kobnom susretu sa kolegom Branislavom Lečićem 1978. godine, tokom kojeg ju je Lečić, kako tvrdi, se*sualno napao i pokušao da je siluje.
Merima Isaković je tada bila 18-godišnja studentkinja Fakulteta dramskih umetnosti, a Lečić njen pet godina stariji kolega sa druge glumačke klase, na trećoj godini. Poznavali su se sa vežbi.
– Doživela sam ga kao drugara… Jednom je u šetnji pokušao da me poljubi, ali sam ga odmah zaustavila… Zatim se nasmešio i rekao: „Izvini. Nisam mislio…“ Zagrlila sam ga i poljubila u obraz, govoreći: „Mi smo drugari. Ja tebe jako volim kao druga“ – započela je Merima Isaković svoju ispovest.
„Mama nije tu, a ja sam trapav“
Posle izvesnog vremena, Milena Isaković mu je pozajmila jednu knjigu, koju Lečić nije vraćao nekoliko nedelja. Kada ga je zamolila da joj je konačno vrati, Lečić je odgovorio:
– Joj, izvini, Merimice, ali ne mogu. Nešto sam loše, pa sam u kući. Možeš li, molim te, proći pored nas (živeo je sa mamom), pa pokupi knjigu. Važi?
Merima Isaković je oko 18 sati pozonila na vrata Lečićevog stana. Pozvao ju je da uđe „na brzaka“ jer mu „nešto kipi u kuhinji“, a „mama nije tu“ pa je „trapav“.
– Zakoračila sam. I ne znajući, zakoračila sam u horor! Ušla sam i stala kraj vrata, a on me je gurnuo ka zidu… Pitala sam ga šokirana i uplašena: „Šta radiš?“ Rekao je: „Šta misliš? Sada ne možeš pobeći. Ne od mene. Ne pokušavaj da vrištiš. Niko te neće čuti. Ovo je stara zgrada s debelim zidovima. Džaba ti je svako opiranje“ – piše Merima Isaković.
Čuvena glumica zatim opisuje „zadah, čudan zadah, nije samo iz usta, kao miris truleži“ i kako je pokušala da podigne ruke da bi se odbranila.
– Šta? Ja nisam dovoljno dobar za tebe? Znaš li ti ko sam ja? Treba da ti je čast što te želim. Imaću te ja. Imaću te zato što ja to želim. Ja imam crni pojas u džudou. Nemaš šanse – prenosi Merima Isaković reči za koje tvrdi da ih je izgovorio Lečić.
Kaže da je osećala stravičan bol u vratu, ramenima, šakama, kolenima, kukovima (inače je u tom periodu imala probleme sa lumbalnim delom kičme jer je brzo izrasla).
– Shvatam: pokušava da skine moju haljinu. Svlači je. Pokušava da mi razmakne noge. Užasno je jak! Kao da me kleštima lomi. Ne mogu. Ne na snagu… Ako uspe da me ima, umreću noćas. Čvrsto sam savijala noge. Ne znam kako. Uspela sam obe noge da gurnem između njegovih nogu, kao da sam stablo, uplićući nogice u „lijanu“, udarajući ga u prepone. Nisam imala dovoljno prostora za zamah, tako da je on moj pokret doživeo kao se*sualnu stimulaciju. Užas! – piše Merima Isaković.
„To je bila moja najbolja uloga“
I tada se dogodio preokret.
– Bogato sam povratila po sebi. On je odskočio, zapanjen i zbunjen. Kao da je to bio momenat ljudskosti… Čujem dalje svoj glas: „Molim te, donesi peškir, natopljen vrućom vodom, brzo, brzoooo, uuuh…“ On se okretao kao hipnotisan. Doneo je vruć peškir. Zaustavio se na tren. Pitao je: „Foliraš li me? Je l me to foliraš?“ – piše Merima Isaković.
Tvrdi da je tražila od Lečića da radi suprotno od onoga što bi očekivali da žrtva u momentu silovanja traži od nasilnika.
– Zbunila sam ga. Držala sam ga za obe ruke. Čvrsto… Nije shvatio. Držao me je kratko vreme, kao u šoku. Čekala sam da smrad kiseline od povraćanja blagovremeno prevlada. Polako sam sela, pa se pridigla i ustala. U svakom momentu sam tražila da mi on u tome pomogne držeći ga za ruke… Zahvaljujem. Kažem da je najbolje da idem kući, molim ga da mi pozove taksi. I dalje ga držim za ruke… On opet stade: „Foliraš me?“ – piše Merima Isaković.
Razgovor je dalje, prema rečima Merime Isaković, tekao ovako.
Merima Isaković: Zašto bih?
Branislav Lečić: Da se spaseš.
MI: Od koga?
BL: Od mene.
MI: Od tebe? Pa zašto bih? Ti nisi monstrum… Sve mi devojke smo opčinjene tobom. Ali nemamo hrabrosti. Nisam verovala da bi ti baš mene hteo. Tako silno. Izvini što sam te ovoliko razljutila.
Na kraju je uspela da izađe iz stana i da se odveze taksijem. Kaže da je danas svesna da je to bila najbolja uloga koju je u životu odigrala, a da ju je režirao „užasavajući strah“.
„Merimice, molim te, oprosti mi“
Prema rečima Merime Isaković, epilog priče se, bar za to vreme, dogodio dve godine kasnije, kada je Lečićeva klasa imala završni ispit u pozorištu Studentskog grada. Imala je upalu pluća, pa je ostala kod kuće. U vreme završetka predstave, zazvonio je telefon.
– Njegov glas. Plakao je. „Merimice, molim te, dozvoli mi da ti se izvinim. Iz dubine srca. Molim tvoj oproštaj. Molim te najiskrenije. Hvala ti. Ti si mi dala najvažniju lekciju u životu… Oh, kako boli! Ne mogu dovoljno da zahvalim tvojoj mudrosti. Sretan sam da nisam uspeo da dovršim strašno nedelo. Ne znam ni danas šta me je tada spopalo. Potpuna strasna ludost… Hvala tebi, Merimice! Sretan sam da nisam. Molim te, oprosti mi. Ja nikada pre nisam tako nešto počinio, niti ću ikada to ponovo pokušati. Sigurno ne. Ti si me spasla. Ti si spasla moju dušu. Hvala ti…“ – prenosi Merima Isaković u opširnoj ispovesti.
Kaže da mu je poverovala i oprostila.
– „Opraštam ti“, rekoh. „Opraštam, ali ne zaboravljam. Ti nikada nećeš shvatiti bol koji si mi naneo. Mnogostruki bol. Ako ikada čujem da si ikome naneo sličan bol, svima ću reći šta se desilo.“ Ja sam svoju reč održala. Branislav Lečić izgleda nije – piše Merima Isaković.
Pratite nas na društvenim mrežama
(feljton.rs/informer)
