G-E0EWZBLP0V
субота , 23 новембра 2024
Home / VEROVALI ILI NE / MARINU OTELI KAO DETE (4) I OSTAVILI U DŽUNGLI! Ovo je njena potresna ispovest, probudila me je vrelina sunca i majmuni koji su zurili u mene

MARINU OTELI KAO DETE (4) I OSTAVILI U DŽUNGLI! Ovo je njena potresna ispovest, probudila me je vrelina sunca i majmuni koji su zurili u mene

PLANETA: FELJTON.rs
26.08.2023.

Marina Čepman imala je sudbinu za koju mnogi ne bi poverovali ni da su je gledali na filmu! Naime, domaćica iz Jorkšira provelaje pet godina kao dete u džungli, gde su je ostavili otmičari, nakon kidnapovanja. Preživela je zahvaljujući majmunima, koji su je prihvatili kao člana porodice.

Foto: Printscreen/ Youtube

Priča gospođe Čepman počela je pedesetih godina kada su je drogirali i oteli iz svog kolumbijskog doma kada je imala samo četiri godine.

Njenu ispovest prenosimo u celosti:

Igrajući se na povrtnjaku na kraju naše bašte u mojoj kući u Kolumbiji, bila sam na svom posebnom mestu, svom malom svetu gde sam volela da provodim dane. Bilo je to 1954. ili barem sada mislim da je bilo. Izgubljena u svojoj igri, bila sam nesvesna drugih i sve se dogodilo tako brzo tog kobnog dana kada sa odvojena od porodice.

Jednog trenutka čučala sam na goloj zemlji, igrala se, zaokupljena. Sledećeg trenutka, videla sam bljesak crne ruke i bele tkanine, koja mi je prekrivala lice. Dok sam se trzala od iznenađenja i užasa, osetio se oštar miris hemikalije. Moja poslednja misao dok sam počela da padam u nesvest bila je jednostavna: umreću.

Ne znam koliko je prošlo pre nego što su najslabiji osećaji svesti počeli da se vraćaju. Čula sam buku motora. Shvatila sam da sam u zadnjem delu kamiona. I nisam bila sama. Čula sam plač i cviljenje i mučne jecaje. U kamionu su bila i druga deca – prestravljena, baš kao i ja. Ponovo sam pala u nesvest. Nisam imala osećaj koliko je vremena moglo da prođe kada sam se sledeći put probudila. Činilo se da se tlo oko mene treslo i shvatila sam da me nosi odrasla osoba. Još jedan čovek je trčao sa nama.

Zaronili smo dublje u šumu sve dok me čovek grubo nije skinuo sa ramena i bacio na zemlju. Ošamućena, pokušaola sam da se popnem i vidim ko me je nosio, ali sve što sam mogla da vidim bila su dva para dugih nogu kako beže i ubrzo su se izgubile u mraku. Nisam imala pojma gde sam, zašto sam tamo ili kada će me neko spasiti.

Tama se produbljivala i jezivi noćni zvuci džungle bili su zastrašujući. Imala sam skoro pet godina, bespomoćna, napuštena i tako uplašena da ostanem sama. Kako bih uopšte mogla da preživim?

U ovonedeljnoj epizodi Minutes Vith seli smo sa Marinom Chapman. Marina nam je ispričala kako je kidnapovana sa 4 godine iz svog rodnog sela u ruralnoj Kolumbiji, kako je ostavljena u džungli i kako je morala da nauči da preživi i komunicira sa majmunima koji su tamo živeli i kako je posle nekoliko godina u džungli bila na kraju vraćena u civilizaciju.

Život u džungli

Probudila me je vrelina sunca i otvorila sam oči da shvatim gde ležim. Ovo je džungla. U glavi su mi navirala sećanja na prethodno veče. Podigla sam se na noge i počela da tražim način da pobegnem. Ali kuda ići? Dok sam išla okolo, videla sam samo drveće, drveće i još drveća. Neutešno sam se vukla okolo, plakala i pitala se zašto moja majka nije došla da me pronađe. Kako je dnevna svetlost izbledela u sumrak znala sam da ću morati da provedem noć usred zveri u džungli.

Sutradan me je probudio bol u stomaku. Bila sam gladna i morala sam da nađem nešto za jelo. Sklupčala sam se na zemlji u očajanju. Htela sam da umrem. Tada sam zadremala i kada sam se probudila otvorila sam jedno oko, a ono što sam videla skoro me je sprečilo da ga dalje otvorim. Imala sam društvo. U stvari, bila sam okružena.

Okružili je majmini

Na udaljenosti od nekoliko koraka bili su majmuni koji su zurili u mene. Posle kratkog vremena, jedan od majmuna je napustio krug i prišao mi. Uplašena, skupila sam se u klupko, pokušavajući da budem što manja. Ispružio je naboranu smeđu ruku i jednim čvrstim guranjem me prevrnuo na bok. Zadrhtala sam na tlu, napeto zbog drugog udarca koji je sigurno dolazio. Ali nije – majmun je izgubio interesovanje. Sada se vratio u krug, čučnuo na zadnje noge i nastavio da me posmatra, zajedno sa svim ostalima.

Tada se činilo da su svi hteli da me pregledaju. Pričali su jedni s drugima, a neki su došli da me pregledaju. Počeli su da me guraju i pipkaju, hvatajući moju prljavu haljinu i kopajući po mojoj kosi. Molila sam jecajući:

– Sklonite se sa mene! Odlazite!

Ali morala sam da čekam, grčeći se i cvileći, dok ne završe svoju inspekciju.

Ipak, i sama sam bila opčinjena. Bilo je nečega u načinu na koji su uživali u društvu nekog drugog zbog čega su se osećali kao da sam porodica. I šta god da su majmuni radili, činilo se da se neprestano hrane. I ja sam to morala da radim, inače bih umrla.

Hranila se kao majmuni da ne bi umrla

Zaprepašćena krikom iznad mene, podigla sam pogled i videla malog majmuna kako preleće sa jednog drveta na manje u blizini, sa kojeg su visili grozdovi voća nalik bananama. Plodovi su izgledali nezrelo, veličine mog prsta, i bili su neukusne zelene nijanse. Dok je majmun ispustio gomilu u žurbi da ih uhvati što više, ja sam ih zgrabila sa šumskog tla. Posmatrala sam obližnjeg majmuna koji se hranio sadržajem i kopirala ga. Pogledala sam okolo da bih našla štap i ubrzo sam sebi zgrabila još jednu malu gomilu.

Našla sam društvo i osetila sam da mi se raspoloženje samo malo podiže. Ubrzo sam provela treću noć u džungli sa majmunima. Bilo je više mojih novih saputnika nego što sam prvi put videla – sada gledajući unazad, možda 30.

Spavali su visoko u krošnjama, a ja sam morala da se zadovoljim da se sklupčam na goloj zemlji daleko ispod njih, između dva žbuna. Samo saznanje da su tamo učinilo je da se osećam malo sigurnije. Kako se noć spuštala, tešili su me zvuci njihovog dozivanja. Činilo se da su smokve cenjene u odnosu na bilo koju drugu hranu, a majmun sa smokvama je bio majmun koga su proganjali.

Ali život u džungli tokom tih prvih dana nije bio samo hranjenje ili negovanje. Radilo se i o preživljavanju. Za moju novu porodicu, ovo je značilo da imam teritoriju i da je branim. Prvi put kada sam videla majmune kako se bore sa uljezima, bila sam prestravljena. Jednog minuta su se igrali, sledećeg se začuo tresak i zveket slomljenih grana dok su se gomilali u krošnji.

Zvuk nasilja iznad mene je bio zastrašujući, buka njihovih krikova dok su se borili tako intenzivna i užasna da sam se sakriolaispod žbunja, prekrivajući rukama uši. Kada su ponovo sišli, bila sam šokiran prizorom krvi oko mnogih njihovih usta. Bila sam na opasnom mestu, ali kada sam razmišljala o tome kako su se majmuni ponašali prema meni, shvatila sam da su sigurni da ne predstavljam nikakvu pretnju.

Usamljenost je bila sve veća

Ono čega se najjasnije sećam iz tog vremena je osećaj neverovatne usamljenosti. Dan za danom je prolazio, a mojim roditeljima i dalje nije bilo ni traga. Nikome nije bilo traga. Moja nada u spas nestajala je brzo kao i cvetni uzorak na mojoj haljini. Imitirala sam zvukove koje su majmuni proizvodili radi sopstvene zabave, mada verovatno i zbog utehe da čujem zvuk sopstvenog glasa. Ali ubrzo sam shvatila da bi ponekad jedan majmun – ili nekoliko majmuna – reagovao. Tako da sam vežbala zvukove koje su ispuštali, očajnički tražeći reakciju.

Kada je postojala neposredna opasnost njihov zov bi bio još veći – oštar, visok vrisak, koji je obično bio praćen lupanjem rukama po zemlji. Potom bi odjurili do sigurnosti nadstrešnice, ostavljajući me uplašenu i uspaničenu, pokušavajući da pronađem bezbedno mesto na zemlji.

Vremenom sam bivala sve prljavija i prljavija, i sve više sam se češala. Poput majmuna, postala sam dom svim vrstama malih stvorenja. Ne samo da mi je koža postajala sve suvlja i „ljuspičavija“, već su po meni uskoro i buve puzale.

Verovala sam da je bilo neizbežno da se razbolim i bila sam sigurna da ću umreti – ali to je označilo prekretnicu u mom odnosu sa porodicom majmuna, nakon koje sam zaista bila jedna od njih.

Postajala je deo porodice majmuna

Bol je bio nepodnošljiv, zbog čega sam se stezala stomak i cvilila. Dan ranije sam jela tamarind, jedan od mojih omiljenih izbora, ali čak i dok sam ga probala, znala sam da to nije normalan tamarind.

Dok sam se grčila, osećala sam saosećanje majmuna. Iako mi se vid mutio, mogla sam da vidim dedu majmuna. Nazvala sam ga tako jednostavno zato što je tako izgledao, sa istim šarama belog krzna koje je probudilo daleke uspomene na nekoliko starijih ljudi koje sam srela u svom prethodnom životu.

Skočio je sa drveta na kome je najviše voleo da sedi i prišao mi. Čvrsto me je stisnuo za ruku, a zatim je počeo lagano da me trese, gurkajući me, kao da je rešen da me odvede negde drugde. Bio je uporan, a ja sam napola puzala, napola se saplitala u lišće, u pravcu u kojem su njegova ponovljena guranja htela da idem. A onda odjednom, padala sam – prevrćući se iznova i iznova, niz mahovinu, kamenitu obalu, po kojoj je tekla hladna voda. Završila sam u malom bazenu ispod.

Ali deda majmun je izgleda nameravao da gurne moju glavu ispod, čvrsto držeći moju kosu. Da li je pokušavao da me udavi? Ili je pokušavao da me natera da popijem vodu?

Borila sam se, odvojila se od njega i udarila po površini bazena, prskajući ga, a dok sam to činila, on mi je podigao lice i pogledao me pravo u oči. Kada sam ga pogledala, mogla sam da vidim nešto što ranije nisam. Njegov izraz lica bio je potpuno miran, pre nego ljut, uznemiren ili neprijateljski. Možda je pokušavao nešto da mi kaže.

„Deda majmun“ je pokušao da je spase

U tom trenutku sam mu verovala. Pogled njegovih očiju i smirenost njegovih pokreta naterali su me da shvatim da pokušava da mi pomogne. Radila sam sve što je on hteo. Otišala sam i popio velike gutljaje blatne vode, osećajući kako mi probija kroz nos. A, onda me je deda majmun pustio. Izašala sam i srušila se licem nadole na zemlju. Ponovo sam počela da kašljam, a zatim i povraćam – jake mlazeve kisele tečnosti koji su mi pekla grlo.

Čišćenje je uspelo. Postepeno, osećala sam se sposobnom da se polako vraćam ka našoj teritoriji. Deda majmun, kao da je bio zadovoljan svojim naporima, okrenuo se i odjurio ispred mene, nazad do svog drveta. Od tog trenutka, stav dede majmuna se potpuno promenio. Tamo gde je nekada bio ravnodušan, a zatim oprezan, sada se osećao i kao moj zaštitnik i moj prijatelj.

U to vreme im nisam davala imena – nisam imala takav koncept – ali sada, kada pogledam unazad, sećam ih se kao pojedinaca i tako sam im davala imena. Tu je, naravno, bio deda, energični Spot, nežni, dragi Brauni i plašljivi Belo-Tip, jedna od malih, koja kao da me je volela i koja bi mi često skakala na leđa, bacila ruke oko mog vrata i uživala dok je nosim.

Možda mi je omiljena – osim dede – bila Mia. Bila je privržena, ali je za razliku od njega bila i stidljiva. Prvi put sam je osvojila kada sam se razbesnela zbog načina na koji je ponekad maltretiraju i koristila bih svoju veličinu da sprečim neke od agresivnijih mladih majmuna da je bockaju i guraju okolo.

Naporno je vežbala da se popne na drvo

Sada sam se već osećala više prihvaćeno, postala sam odlučna da naučim kako da se popnem na vrh krošnje, da se pridružim svojoj porodici majmuna u njihovom prirodnom domenu. Dan za danom pokušavala bih da se popnem na niža, vitka stabla. Često sam padala, ali nisam dozvolila da me neuspesi odvrate. Ojačala sam, mišići na rukama i nogama su mi se razvijali i postajali žilavi, dok je koža na rukama i stopalima, laktovima, kolenima i gležnjevima bila suva i debela.

Pamtiću do kraja života dan kada sam se popela do vrha krošnje. Pogled je oduzimao dah – bukvalno. Nalet hladnog vazduha tamo bio je takav šok za mene da sam ostala bez daha. Majmuni su, naravno, bili ravnodušni, ne pokazujući nikakvo interesovanje za to što sam ja odjednom bila tamo sa njima. Ali nisam mogkla biti više uzbuđena. Dakle, ovde su najviše voleli da budu.

Bilo je nekoliko trenutaka koje majmuni nisu provodili zajedno, bilo da se uređuju ili igraju ili komuniciraju na neki drugi način. Sada sam mogao da idem tamo gde su oni išli , da komuniciram sa njima i da se igram. Bila sam srećna što sam jedna od njih, što sam se osećala uključenom.

I dalje je bilo noći kada bi me savladalo ono što sam izgubila i plakala bih satima. Ali kako su meseci prolazili, sklupčana u mom malom klupku, u izdubljenom komadu stabla, sa utešnim, poznatim zvukom majmuna iznad mene, postepeno sam se pretvarala u jednu od njih.

Pojma o vremenu je izgubila

Vreme mi nije imalo nikakvog značaja, ali ne mogu da verujem da sam bila u džungli više od tri godine kada su se sećanja na moj raniji život vratila. Počela sam da istražujem i jednog dana sam bio nagrađena otkrićem teritorije koja je pripadala potpuno novoj vrsti.

Mogla sam da vidim tri kolibe – velike i kružne, sa krovovima od duge trave. Pogled na njih stvorio je neku vrstu čežnje u mom srcu. Toliko sam toga zaboravila. Mogla sam da vidim ljude – porodicu. Ljudsku porodicu. I ja sam bila čovek.

Od tada je moj život dobio fokus. Iako bih oko sumraka odjurila nazad u svoju majmunsku četu, većinu mojih sati budnosti sada sam provodila u kampu. Pažljivo bih se popela na drvo blizu perimetra i provodila sate kao tiha utvara, samo gledajući.

Gledala bih zadivljujuće prizore: deca se igraju, palile su se vatre, cela porodica na okupu. Kako bi bilo divno, pomislila sam, biti jedno od te drage dece. Jednog dana sam izašao iz šikara i zabila noge na tucanu peskovitu zemlju logora. Pored vodenog kundaka bila je žena, majka tek rođene bebe. Srce mi je poskočilo pri pogledu na nju. Kako je to intenzivna stvar, ova ljudska potreba da budeš voljen. To je jedna od najdubljih stvari koje društvene životinje čine društvenim – i majmune.

Ali dok je gledala u moje oči, sve što sam mogla da vidim u njenim je strah. Počela je da se spotiče u panici, da viče na mene, i dok sam pokušavala da budem što manja i pokornija, iz jedne kolibe je istrčao jedan dobro građen čovek. Nosio je traku za glavu od tkanine sa par perja – jedno je bilo živopisne, prelepe plave, a drugo tamnozelene boje i nakit jarkih boja napravljen od perli. Imao je i dve pruge – jednu crvenu i jednu crnu ispod nje – namazane preko obraza.

Sada je bio red na mene da se užasnem, jer je on stavio snažnu ruku na jedno moje rame, dok je drugom rukom uhvatio moje lice i povukao ga napred. Dok mi je srce lupalo u grudima, on mi je otvorio usta da mi pregleda zube. Posao obavljen, jednostavno me je oterao. Bila sam slomeljena.

Pokušala sam da ga preklinjem, pokretima da prenesem svoju želju za hranom i skloništem. Ali moj glas i postupci bili su kao majmuna, a ne deteta. Nije obratio ni najmanju pažnju i ja sam se još jednom otisnula u džunglu, osećajući se bedno.

Tog dana sam naučila vrednu lekciju – i to trajnu. Porodica se može naći svuda gde vas vole i gde o vama brinu. I bila sam tako nelojalna prema majmunima. Shvatila sam da moram čvrsto da izbacim sve misli o ljudima. Majmuni, a ne ljudi, bili su moja porodica, prenosi DailyMail.

Lovci su je spasili, ali i prodali javnoj kući

Marinu su lovci spasili— iako tada nije znala da govori ljudskim jezikom. Prema njenim rečima, kasnije je prodata javnoj kući u Kukuti, pa je živela na ulici, a zatim postala rob mafijaške porodice. Komšinica Maruja ju je izbavila iz nevolje. Marujina ćerka Marija, usvojila ju je kada je Marina imala otprilike 14 godina, a Maruja ju je poslala u Bogotu da živi sa jednom od njenih ćerki.

Ova porodica je imala veze sa gradom Bredfordom, u Engleskoj, preko tekstilne industrije. Porodica je poslala svoju decu u Bredford 1977. i poslala i Marinu da bude dadilja. Živela je u Bredfordu otprilike od 1983. godine.

Kasnije je napisala svoju autobiografiju, „Devojčica bez imena“, uz pomoć svoje ćerke Vanese, nako što je nekoliko izdavača odbacilo njenu priču, jer su verovali da nije autentična.

Trenutno živi u Bredfordu i udala se za naučnika iz istog područja. Marina i njen muž imaju dvoje dece, a National Geographic je napravio dokumentarni film „Žena koju su odgajali majmuni“.

Izvor: ( FELJTON.rs/Kurir.rs/ žena.rs)

„UBISTVO LOPOVA NA SALAJCI“. Sudija Nataša Vojnović na pola sudjenja proglasila: Predmet rešen: REŠENO PO ČL.250 ST.8 SUDSKOG POSLOVNIKA dana 06/06/2023

Raspisana poternica za ubistvo lopova u Novom Sadu! Nema veštačenja automatske puške – ideš u pritvor da ćutiš malo

SRPSKI STOMATOLOG NUDI NAGRADU OD 50.000 EVRA! opljackana STOMATOLOSKA OPREMA U VREDNOSTI OKO 200.000E, IMA OSUMNJICENIH..

FELJTON.rs U SRBIJI NEMAMO KONKURENCIJU! FELJTON.rs najcitanije novine u Srbiji..
Posaljite nam vase snimke u DM a mi cemo ih odmah objaviti anonimno.

Pošaljite nam vest, fotografiju ili snimak na feljton.rs@gmail.com

HIT VESTI……

Nastavak suđenja Novosađaninu jer je ubio provalnika u kući na Salajci! Tuzioc napravio kobnu gresku..

NE PROPUSTITE…

SLEDECA VEST…

….

SRPSKI STOMATOLOG NUDI NAGRADU OD 50.000 EVRA! građani ce biti BOGATO nagrađeni ukoliko KACE I DELE OVU VEST PO SVOJIM DRUSTVENIM MREZAMA

POSTANITE NAS NOVINAR…

Ako imate informaciju koju treba da zna celokupna srpska javnost, ako imate bilo kakav problem, a policija ili bilo koji drzavni organ nece da vam pomogne, na pravom ste mestu! Ako imate fotografiju koju mora da vidi Srbija, ne gubite vreme! Pošaljite nam vest koju ćemo mi, ako za to ima potrebe, i dodatno proveriti. A potom čitajte u feljtonu ili na portalu feljton.rs.

Za naše najvrednije insajdere pripremili smo brojne poklone iznenađenja i vredne nagrade.

pisite nam

feljton.rs@gmail.com

Pratite nas na društvenim mrežama

https://www.instagram.com/feljton.rs/

https://www.facebook.com/feljton.rs

(FELJTON.rs)

Ako smatrate da je na našem sajtu vaše autorsko pravo nečim prekršeno, molimo da o tome obavestite admina, navedete link ka spornom sadržaju, kao i dokaz da ste vi nosilac autorskog prava. Po dogovoru, ili ćemo sporni sadržaj ukloniti ili potpisati vas kao autora i navesti link ka originalu. feljton.rs@gmail.com

Svaka objavljena vest sa fotografijom, na FELJTON.rs je vec bila javna vest..

Ukoliko smatrate da sadržaj objavljen na našim komunikacijskim kanalima krši vaše autorsko, lično ili drugo pravo ili interes, možete zahtijevati objavu odgovora ili ispravke. Slučaj će biti u najkraćem roku razmotren, a sporni sadržaji biće uklonjeni ili ispravljeni odmah po eventualnom ustanovljavanju istinitosti sadržaja žalbe. Sve pritužbe kao i prigovore možete slati na e-mail adresu feljton.rs@gmail.com Materijal poslat na ovu e-mail adresu će se smatrati pravovaljanim.

FELJTON.rs je prešao u novo vlasništvo od 1.1.2023. Novoj redakciji možete postavljati pitanja za vesti koje su nastale od 1.1 2023. Vesti koje su nastale pre 1.1 2023 biće obradjene i neke obrisane..

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku FELJTON.rs

About admin

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

26 − 25 =

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.

FELJTON.rs

12.11 2021

SRPSKI STOMATOLOG NUDI NAGRADU OD 50.000 EVRA! građani ce biti BOGATO nagrađeni ukoliko KACE I DELE OVU VEST PO SVOJIM DRUSTVENIM MREZAMA

U Novom Sadu je ponovo opljačkana jedna stomatološka ordinacija!

Naime, pljačka se dogodila u ulici Đorđa Zličića broj 44, i to već drugi put u kratkom vremenskom periodu.

 1 / 4 FOTO: PRIVATNA ARHIVA

NE PROPUSTITE…

SRPSKI STOMATOLOG NUDI NAGRADU OD 50.000 EVRA! građani ce biti nagrađeni ukoliko ponude relevantnu informaciju,Ovo su detalji

Prvi put se pljačka dogodila 1. 12. 2017. godine kada je iz ordinacije ukradeno 120 turbina, a pre toga je stomatologu Aleksandru Radoviću nestao automobil iz dvorišta, i potom mu je kuća u kojoj stanuje obijena. 

Stomatolog Aleksandar Radović je za Espreso objasnio kako se sve to izdešavalo i na koga sumnja.

Kada se dogodila prva pljačka priveden je Predrag Kostic, za kim je im bila raspisana potera za tesku kradju, i on mi je 13. januara prošle godine upao u kuću sa nožem. Tada mi je naneo osam uboda, tako da sam jedva ostao živ, i bio sam smrtno ranjen. U tim trenucima, uzeo sam pištolj i u samoodbarni sam ga upucao, objasnio je Radović”. 

foto: Privatna arhiva

Kako kaže, druga pljačka se dogodila 6. juna prošle godine, a za oba puta podneo je i krivične prijave.

Drugog puta mi je nestalo 220 turbina, aparat za espreso kafu, zatim stomatološki kolenjaci u vrednosti od 200 000 evra. Što se tiče ove pljačke, policija još nije ništa otkrila ko je počinilac (izvrsilac), ali se zna tiper, organizato M.A. i njegov sin M.A. USKORO CE BITI OBJAVLJENE NJIHOVE FOTOGRAFIJE SA MESTOM BORAVKA..

Sve nase informacije su dobijene od izvora informacija MUPA Novi Sad

Za informaciju gde je roba prodata i koje ucesnik u pljacki nudim nagradu od 50.000e KOJA CE BITI ISPLACENA ODMAH.

foto: Privatna arhiva

Dodaje da je ponudio nagradu za informaciju, GDE SE DOSTA ZAINTERESOVANIH JAVILO SA RAZNIM INFORMACIJAMA. Jos nije dobijena tacna informacija tako da je nagrada jos aktivna

Juče sam objavio da sam raspisao nagradu za informaciju u vrednosti od 50. 000 evra, pa očekujem da će se neko javiti u narednom vremenskom periodu”, zaključuje Radović

U opisu je naveo da će građani biti nagrađeni ukoliko ponude relevantnu informaciju u vezi sa ovim slučajem oko otkrivanja izvršioca pljačke i poslovnog prostora u kome je ukradena stomatološka oprema. 

Informacije javiti

Novi Sad policijska ispostava klisa

ili pozivom 192

ili DIREKTNO Aleksandru Radovicu

Pratite nas na društvenim mrežama

https://www.instagram.com/feljton.rs/

https://www.facebook.com/feljton.rs

https://twitter.com/FeljtonRs

(feljton.rs/espreso)