FELJTON.rs NEWS PORTAL
FELJTON.rs
13.08.2022.
PRE neki dan, 2. decembra, pročitah transkript gostovanja građanina Nenada Čanka u emisiji Face to Face, emitovanoj 26. novembra, i to samo onih delova u kojima se dotični građanin bavi Srpskom pravoslavnom crkvom.
(Napomena: nazivam ga građaninom, a ne gospodinom ni drugom, jer ga od gospodstvenosti dele mnoge svetlosne godine, a nisam ni za to da komunistima poklonimo ili prepustimo drevnu i divnu slovensku i srpsku reč drug ili drugar, inače sinonim za sintagmu prisni prijatelj: u bogoslužbenim pesmama na crkvenoslovenskom jeziku Hristos oslovljava apostola Petra rečima „druže Petre“, u značenju prijatelju Petre ili dragi Petre, a žene mironosice se međusobno nazivaju druginji, što će reći drugarice, družbenice, prijateljice).
1. ELEM, on najpre konstatuje da sloboda veroispovesti, ako je to što jeste, znači i slobodu od veroispovesti, što je zaista potpuno tačno, da bi u nastavku postavio pitanje:
„Da li ja imam pravo da budem Srbin, a da ne budem pravoslavac?“ i da bi sam sebi odgovorio ovako: „Naravno da nemam“, čemu je prethodilo tendenciozno sufliranje voditelja: „Po njihovim pravilima, nemaš“. Za ovakvu podmetačinu, osim njega, malo ko je sposoban. Kad i gde je iko od crkvenih autoriteta tvrdio da niko ko nije pravoslavac ne može biti Srbin? Da li danas iko od crkvenih ljudi smatra da gore pomenuti subjekt nije Srbin – Srbin po poreklu, jeziku i slobodnoj samoidentifikaciji – iako svi znamo da nije pravoslavac, a nije ni bilo kakav vernik, nego je, naprotiv, ideološki, ovde i sada, jedan od najljućih neprijatelja pravoslavlja i protivnik religije kao takve? Da li on zna da je maksima „brat je mio koje vere bio“ nastala u srpskoj pravoslavnoj sredini i da li sluti ko je njen autor? Iz nje sledi i to da vernik – pravoslavni, ali i inoslavni – prihvata i ateistu kao brata ili sestru, mada celim bićem odbacuje ateizam kao oblik vere, odnosno kao negativnu religiju.
Potpisnik ovih redova, recimo, ima neke prijatelje koji su po narodnosti Srbi, a po veroispovesti katolici, i druge, koji su po narodnosti Srbi, a po veroispovesti muslimani, a poznaje i poštuje i jedan broj Srba koji se izjašnjavaju kao ateisti.
Štaviše, kad god je to potrebno i na opštu korist, sarađuje sa prijateljima i poznanicima iz sve tri navedene kategorije. U Čankovoj „srpskosti“ nije problem njegov ateizam niti njegova sveukupna ideologija nego njegova neobuzdana i neprikrivena netrpeljivost prema episkopatu, sveštenstvu i vernicima Srpske pravoslavne crkve, kao i upitni kvalitet njegovog javnog diskursa u celini.
2. ZATIM nadobudni građanin srlja dalje i izgovara tiradu lišenu jasno artikulisanih misli i smisla, ali zato bremenitu zlobom i izrazima koji bi, po načelima njegove estetike (!), trebalo da su duhoviti, a u stvari su samo primitivni i neotesani, gotovo uličarski. Tako, primera radi, sveštenici za njega nisu sveštenici već popovi, podrugljivo se služi jevrejskim terminom košeri muslimanskim halal dok se ruga pravoslavnim „popovima“, a blaženopočivšeg patrijarha Pavla prezrivo naziva „rahmetli“ umesto pokojni ili počivši i optužuje ga da je blagosiljao ljude koje on smatra najvećim ratnim zločincima.
Ovde se moram zadržati malo više. Subjekt o kojem je reč ne zna ništa o duhovnom liku i životu blažene uspomene patrijarha Pavla, a da zna i da ima imalo časti i stida, ne bi njegovo ime uzimao u usta. Za razliku od njega, pisac ovog gorkog, ljudskom bezočnošću iznuđenog komentara poznavao je patrijarha Pavla iz najneposrednije blizine skoro pola veka, pripadao njegovoj eparhiji, od njega bio rukopoložen i za jerođakona, i za jeromonaha, i za episkopa, i za čitavo to vreme jedini od svoje braće episkopa – izuzev vladike Davida, episkopa kruševačkog, životno i večno vezanog za rodnu Metohiju i za ličnost blaženopočivšeg patrijarha – koji je u čestim, dužim ili kraćim intervalima živeo pod njegovim krovom u Prizrenu. Otuda sam svedok njegove dobrote prema svima, istovetne i prema Srbima, i prema Arbanasima, i prema Ciganima-Romima, i prema Turcima (koji su do izgona krajem prošlog veka sačinjavali značajan deo stanovništva grada Prizrena). Svima je bio sve, bukvalno „bez obzira na veru i naciju“, i stoga su ga svi poštovali. On je i 1998. i 1999. godine, kada je takozvana OVK kontrolisala Drenicu i dobar deo Metohije, sam-samcit ili u pratnji malog broja sveštenika, peške posećivao Devič i druge opkoljene manastire, kao i parohije po selima; na putevima su ga presretale i legitimisale patrole terorističke OVK, ali se nisu usuđivale ni da ga ubiju, ni da ga uhapse. Optužiti pak takvog čoveka kakav je bio vladika Pavle, potonji patrijarh srpski, za podršku ratnim zločincima i saučesništvo u ratnim zločinima može samo čovek spaljene savesti, i to pod direktnim uticajem nečistih sila.
Lično sam prisustvovao gotovo svim patrijarhovim razgovorima sa čelnicima Katoličke crkve i Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini, kao i sa stranim diplomatima i domaćim političkim vođama, u tom broju i sa onima koje naš samoproklamovani „sudija vaseljene“ proglašava za izvršioce genocida, tako da pouzdano, iz prve ruke, znam šta i kako je on u tim susretima zastupao. Nema razgovora u kojem nije izjavio sledeće (navešću maltene od reči do reči): „Ako je cena za stvaranje nekakve velike Srbije zločin, pa makar bio jedan jedini, onda sam ja za to da i ne bude Srbije, ni velike ni male“. Takođe je govorio da svi narodi bivše Jugoslavije – i Srbi, i Hrvati, i Albanci, i bosansko-hercegovački muslimani, ali i Slovenci – imaju razloga za žaljenje i kajanje zbog zločina koje su pojedinci ili grupe izvršile u tobožnjem njihovom interesu. Jednu njegovu takvu izjavu je izvesni zapadnoevropski novinar plasirao javnosti svoje zemlje na sledeći način: patrijarh Pavle priznaje da Srbi vrše zločine i da zato treba da se kaju (sic!).
Srpskom rukovodstvu na Palama je uputio veoma oštar protest zbog rušenja dveju džamija u Banjaluci, značajnih ne samo u funkciji bogomolja nego i kao kulturno-istorijski spomenici, i uopšte zbog rušenja bilo kakve i bilo čije bogomolje. I tako redom…
Čankove klevete na patrijarha Pavla, omiljenog u srpskom narodu i uglednog u čitavom hrišćanskom svetu (setimo se njegove veličanstvene sahrane!), pokazuju da nekim ljudima ništa nije sveto i da se nikog i ničeg ne stide. O tempora, o mores!
3. DOLAZI sledeća salva neistina i podmetanja. Srbija, po njemu, nije više sekularna nego teokratska država, „pravoslavna džamahirija“, zato što se u njenom školskom sistemu nalazi veronauka i što se u srpskoj vojsci obeležavaju praznici i to ne samo pravoslavni praznici, kako on podmuklo insinuira, već i praznici pripadnika drugih crkava i verskih zajednica, a naročito se živ pojede što država pomaže crkvama u onome što prepoznaje kao stvar opšteg dobra i opšteg interesa dajući, kako on kaže, milione, desetine miliona, stotine miliona… Pitamo se: Šta ovaj ostrašćeni čovek stvarno tvrdi? Jesu li u pitanju milioni, ili desetine miliona, ili stotine miliona? Ne može sve troje biti tačno u isto vreme: ne može, kako bi narod kazao, jedna vrana na tri koca.
Ove optužbe, iz kojih prosto isijava govor mržnje, ne zaslužuju širi odgovor, a možda i ne zaslužuju nikakav odgovor. Zato ću reagovati samo jednim pitanjem: Da li su zemlje poput Nemačke, Austrije, skandinavskih zemalja, Mađarske, Rumunije, Grčke, susedne Hrvatske, i druge, uključujući i Francusku (koja ima veronauku u javnim školama pokrajine Alzas-Lorena, a u ostalim školama vreme određeno za veronauku, s tim što se ona predaje u crkvenom, a ne u školskom prostoru, ali je legitimna i legalna), rimokatoličke i protestantske „džamahirije“ ili pak uređene, pravne, demokratske i dosledno sekularne države? A sve ovo za šta Čanak napada Srbiju postoji u ovim zemljama u kontinuitetu, odavno, a u većini njih mnogo izraženije nego u Srbiji. Zaključak je samo jedan: ukoliko su Čankovi navodi u sukobu sa činjenicama, utoliko gore po činjenice! Čanak je, očevidno, neoborivi dokaz da od boljševizma, staljinizma i titoizma nema leka, osim velikim čudom Božjim.
4. POĐIMO dalje kroz zemlju čuda! Čeka nas duhovna poslastica: Čankov odnos prema veri i crkvi uopšte i prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi posebno. Evo kako on definiše religiju! To je „individualni osećaj komunikacije sa višim principom“, „individualni osećaj i traganje za smirenjem pred sopstvenom prolaznošću“, odnosno „pred neumitnom konačnošću“. Dolepotpisani tumač Čankovih genijalnih razmišljanja ne spori da ovakav „osećaj komunikacije“ i ovakvo „traganje“ postoji kod mnogih ljudi, možda i kod samoga Čanka, ali ne treba biti kvalifikovani religiolog niti poznavalac istraživanja Mirče Elijadea ili našeg Veselina Čajkanovića o religiji, da bi se shvatilo da ovako opisan doživljaj života nema veze sa religijskim doživljajem nego je, naprotiv, tipičan primer vanreligijskog – u suštini ateističkog – misaonog iskustva.
Zatim nam saopštava svoje dragoceno veleumno mišljenje o nosiocima religijskog kulta, bez kojega je bilo koja religija prosto nezamisliva (uostalom, izvorno značenje pojma religija na grčkom jeziku i jeste kult, bogopoštovanje, zbir bogoslužbenih radnji i reči).
Najpre postavlja pitanje:
„…Šta rade popovi, šta je njihovo zanimanje?“ (Ja se pitam zašto ima u vidu samo popove, a prećutkuje i diskriminiše hodže, rabine, lame, šamane…) Na svoje pitanje daje i odgovor, kongenijalan samom pitanju, pa kaže da „popovsko“ zanimanje nije ništa drugo do „proizvoljno tumačenje lošeg prevoda teksta nepoznatog autora“. Ovom „definicijom“, tempiranom da bude pametna i duhovita, a zapravo je nepametna i plitka, naš mislilac postiže samo jedno – pucanj u prazno.
Pogrešno je sve što navodi. Pre svega, tumačenje teksta ili tekstova nije „zanimanje popova“: to jeste važna sveštenička delatnost, ali je samo jedna od mnogih. A na osnovu čega Čanak zna da je to tumačenje proizvoljno? Svakako na osnovu sopstvene temeljne teološke analize. A gde je Čanak stekao svoja teološka znanja? Na teološkom fakultetu, zna se, sigurno nije. Srećom, on sam nam otkriva kako je, iako ateista, postao veliki teolog: „Moj otac je bio gradonačelnik Novog Sada, član Predsedništva Vojvodine, komunista. Moj otac i majka su imali prijatelje Jovanoviće iz stare advokatske porodice. Moj otac je mene vodio, redovno, kada je Božić pravoslavni. Ja sam tamo, za stolom njihovim, slušao kako se peva Roždestvo Tvoje, kao dete. Znači, niko mene nije trebalo da uči“. Kakve višegodišnje bogoslovske studije, osnovne, postdiplomske, doktorske, kakvi bakrači! Jednostavno, odslušaš jedanput godišnje božićni tropar „Roždestvo Tvoje…“, i to u detinjstvu, i niko više ne treba da te uči teologiji. Samo se bojim da ovaj metod ne počnu da primenjuju svi redom, pa će u rezultatu zbir teologa postati neizbrojiv.
Sledstveno i logično, ovaj veliki teolog „nema ništa protiv Boga“, u kojeg inače i ne veruje, ali zato ima „protiv njegove zemaljske administracije“, to jest protiv „popova“ (a zašto, ponavljam, ne i protiv hodža, rabina, lama i šamana?). Dalje, za „popovsko proizvoljno tumačenje“ lošeg prevoda Svetog pisma naš stručnjak nad stručnjacima ne navodi nikakav argument. Pretpostavimo da je „tumačenje“ zaista „proizvoljno“, ali zašto je prevod Biblije loš? Da li je građanin Čanak, u svojim očima veliki teolog, ujedno i veliki filolog – znalac drevnih biblijskih jezika, jevrejskog, aramejskog i grčkog – koji može meritorno da sudi ne samo o srpskim prevodima Biblije već i o svim drugim prevodima iste? Lično, čisto sumnjam. Štaviše, neka mi se ovo ne uzme za greh, sumnjam i u njegovo poznavanje srpskog jezika. Najzad, „proizvoljno tumačenje“ nije samo tumačenje „lošeg prevoda“, što Čanak nepogrešivo zna, i to bolje od ikog, nego je to i tumačenje „teksta nepoznatog autora“. Tek ovo poslednje predstavlja biser Čankove naučne kompetencije! Jer, on ne zna da Biblija nije delo jednog autora, i to nepoznatog, nego zbirka spis većeg broja autor, poznatih po imenu i istorijski posvedočenih, i da nije nastala „u dahu“ nego je njeno pisanje i sklapanje u autoritativnu zbirku trajalo blizu hiljadu godina. Ali nije ni za očekivanje da ovakva intelektualna i moralna gromada gubi svoje dragoceno vreme na detalje iz života i poslovanja „firme“ u koju njen „gazda“ čitave „dve hiljade godina nije svraćao“. (Dozvoli, dragi čitaoče, da, za svaki slučaj, dešifrujem ovu premudru, a zagonetnu, Čankovu metaforu: po njemu, Hristos je „gazda“, Crkva Njegova je „firma“, sveštenici su „portiri“ koji dovikuju: „Samo vi ostavte pare nama!“, a sirota žrtva eksploatacije, Čanak glavom i bradom, i njegovi istomišljenici setno konstatuju: „Sad, mi se pravimo blesavi“. Na to piscu ovih redaka dođe da im poruči: ne morate da se pravite, samo budite to što jeste!)
5. IMA u Čankovom logodijareičnom praznoslovlju još dosta bisera. Tako, recimo, on citira Kemal-pašu Ataturka, koji je navodno izjavio da bi, kad bi mogao,“sve religije vezao lancima i bacio u najdublje more“. Ne znam da li je ova izjava autentična ili se i ona zasniva na Čankovim strogo naučnim, istorijski proverenim saznanjima, ali i ako jeste, mislim da je Ataturk, mada slobodni zidar, mnogo više znao o islamu nego što Čanak zna o hrišćanstvu. I pored toga, on svašta zna, osobito kada se radi o Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Tako on zna da ona danas forsira „arhitekturu raško-prizrensku“ (pazi, dragi čitaoče: ne vizantijsku ni srpsko-vizantijsku već „raško-prizrensku“!). Koristim priliku da javno pozovem naše neznavene istoričare umetnosti da dođu k Čanku e da bi ih on, sveznadar, prosvetio i uputio na stazu prave nauke.
Dalje, on zna i koja se zgrada pravi „najbrže na svetu“: to je „hram Srpske pravoslavne crkve“. Onda pita: „A znaš kako?“, pa slavodobitno odgovara: „Samo srušiš minaret“. Sa svoje strane, kličem i uzvikujem: o humanizme, o nauko, o etiko, kako ti je ime i prezime ako nije Nenad Čanak? On, tajnovidac, zna i to da se patrijarh Pavle „direktno žalio“ na njega, jedino na njega po imenu i prezimenu, kao što zna, istinoljubac, i to da je na rečenoj „žalbi“ počivši patrijarh samo „potpisan“, a da ju je pisao „ovaj Irinej bački“.
Ali začudo, opaki i naopaki Irinej, vinovnik Čankovih noćnih mora i trajne opsesivne misaone preokupacije, o svemu tome pojma nema, pa, evo, i odgovorno tvrdi da sve to predstavlja plod Čankove mašte, ne samo bujne već i bolesne.
A tek njegova otkrića o epitrahilju Svetoga Save, kruni Stefana Dečanskog i drugim dragocenostima u Cetinjskom manastiru! Otkuda sve to tamo? I još štošta drugo? Samo pitajmo građanina Čanka, koji nije samo korifej teologije, filologije, istorije umetnosti… nego i vrhunski povjesničar, pa će nam se „samo kasti“: svega toga nikad nije bilo na Cetinju – vazda crnogorskom, nikada srpskom – sve dok sve to nije na Cetinje doneo kralj Aleksandar I Karađorđević. To je istorija po Čanku, ali ne samo po njemu: u našoj, postorvelovskoj epohi istorija se ne istražuje, ne prikazuje i ne tumači nego se projektuje i proizvodi. Što kazao naš misaoni aforističar Aleksandar Baljak: „Kako je bilo, videćemo; kako će biti, videli smo“. Uzgred budi rečeno, Čanak nam nije objasnio da li je pomenuti kralj Aleksandar bio Crnogorac ili Srbin. Zatim sledi nebuloza o „desantu“ izvršenom „da se ustoliči ovaj Joanikije na Cetinju“. Sve ovo bi bilo groteskno, bizarno, bolesno, da nije prosto-naprosto otužno i dosadno (ili, bolje, DOS-ad-no, uz napomenu da je ad isto što i pakao, a šta je bio DOS i ko su bile „dosmanlije“, sa Čankom ili bez njega, ne treba tolkovati).
Vrhunac predstavlja Čankov komentar o „zaklinjanju u Kosovo“ u Novom Sadu. Tim povodom on patetično izjavljuje kako niko neće da kaže: „Mi bismo sada da se zakunemo na Kosovo na Kosovu“. Nažalost, neće ni on jer valjda misli da ima pravo da ga pokloni kome hoće, kao što bi i da od pokrajine koja se u Habzburškoj monarhiji jedno vreme službeno zvala Srpska Vojvodina ili Vojvodovina Srbija i Tamiški Banat pravi „republiku“ (na arapskom „džamahiriju“; njegova omiljena reč).
6. ODAVDE pa nadalje neću više komentarisati sadržaj Čankovog mudroslovlja iz emisije Face to Face od 26. novembra tekuće godine nego ću dometnuti neke svoje opaske i razmišljanja u vezi sa temom koja mi se nametnula. Najpre želim da prenesem jednu malu povest koju sam slušao u svojoj mladosti. Elem, u jednom selu žive mesni sveštenik i prvi čovek lokalne ispostave Partije i Udbe. Poznaju se od detinjstva i međusobno razgovaraju bez mnogo uvijanja, baš na osnovu dugogodišnjeg druženja, pa i drugarstva.
Jednom prilikom pita sveštenik udbaša: „Dobro, zašto vi ponižavate i šikanirate nas sveštenike? Šta smo vam mi krivi i čime vam smetamo? Pa mi samo vršimo svoju svešteničku dužnost, a to valjda ne predstavlja nikakvu opasnost ni po državu ni po vašu vlast.“ Na te reči dobija sledeći odgovor: „E, moj komšija, budi ti zadovoljan i srećan dok smo tu mi koji jesmo komunisti, ali smo kao deca svi bili kršteni. Kada dođu naši nekršteni sinovi i unuci, videćete vi kako ćete prolaziti.“ Zašto prepričavam ovu životno istinitu priču? Zato što je građanin Čanak tipičan predstavnik tih nekrštenih sinova i unuka.
Ali gle, u njegovom slučaju se dešava nešto čudno i neočekivano. On – iz njemu znanih, a meni i posle četvrt veka nedokučivih razloga i pobuda – rešava da se krsti. Taj naum i sprovodi u delo, negde polovinom devedesetih godina minulog veka, u jednom fruškogorskom manastiru, a krštava ga jedan novosadski sveštenik. Kod pisca ovih redova nije praksa da se bavi onim „priča se“ ili „rekla-kazala“, pa stoga i naglašava da vrlo dobro poznaje rečenog sveštenika i rečeni manastir i da sve ovo zna verodostojno, iz prve ruke. Ne navodim ovo, međutim, sa namerom da otkrivam ničije, pa ni Čankove, lične podatke – krštenje je, uostalom, javni bogoslužbeni čin, a ne ezoterični, tajni ritual neke opskurne sekte ili neke lože – nego ga navodim kao primer bipolarnosti, duboke unutrašnje rascepljenosti i raspolućenosti ličnosti kod mnogih naših savremenika, što za mene predstavlja nedokučivu tajnu. Čovek se, eto, po vlastitoj slobodnoj volji i odluci, krštava, a potom, u toku četvrt veka, javno huli na Boga, lažno svedoči protiv Crkve, kleveta i ismeva sveštenstvo („popove“) i tako dalje. Postavlja se intrigantno pitanje: Koji građanin Čanak je autentičan, a koji je lažnjak, onaj negdašnji, koji se krštava, ili ovaj sadašnji, koji huli, svedoči lažno, kleveta i ismeva? Ili, može biti, autentičan nije ni onaj ni ovaj? Da se tu ne radi o konjunkturnom delovanju, o delovanju „po ukazanoj potrebi“, pri čemu je prilagodljivost srazmerna političkoj i svakoj drugoj isplativosti? Ne znam. Znaju jedino Sveznajući Bog i on sam.
Srpski narod, premda malobrojan, po ponečem je bio, a i danas je, prvi u svetu. Prvi veliki ustanak protiv tada nepobedivog Osmanskog carstva, i to na vrhuncu njegove moći, podižu Srbi, pod vođstvom sveštenomučenika Teodora, mitropolita vršačkog. U 20. veku, prvi gerilac u porobljenoj Evropi jeste jedan Srbin, Draža Mihailović, a prvi od Nemaca oslobođeni grad u toj Evropi jeste jedan srpski grad, Loznica, a oslobodio ga je Dražin oficir Misita. Tri srpska naučnika – Tesla, Pupin i Milanković – zauzimaju neka od prvih mesta u istoriji svetske nauke. U naše dane Novak Đoković je prvi teniser sveta, a Mokra Gora najbolje turističko selo na svetu. Moglo bi se nabrojati još toga, ali nema potrebe. Srpski narod, međutim, ima danas, kako ja to vidim, i planetarno prvenstvo po broju onih koji se ističu u samoporicanju, autošovinizmu i proizvodnji trojanskih konja u Srbiji. Pod tom prizmom posmatram i ulogu građanina Čanka na domaćoj javnoj sceni, gde ipak ima jaku konkurenciju među ostalim „slučajnim Srbima“.
Naš narod lepo kaže da nije zlato sve što sija i da se ne jede sve što leti, a i ono što se jede, dodao bih, ne jede se iz svakog i svakakvog posuđa. Da zaključim: sve što ovde i sada rekoh, rekoh sine ira, bez gneva, ulažući nemali napor da mojom dušom ne ovlada osećanje gnušanja i prezira nego osećanje žaljenja i sažaljenja. Rekoh i dušu spasoh.
Pošaljite nam vest, fotografiju ili snimak na feljton.rs@gmail.com
HIT VESTI……
Nastavak suđenja Novosađaninu jer je ubio provalnika u kući na Salajci! Tuzioc napravio kobnu gresku..
NE PROPUSTITE…
SLEDECA VEST…
….
SRPSKI STOMATOLOG NUDI NAGRADU OD 50.000 EVRA! građani ce biti BOGATO nagrađeni ukoliko KACE I DELE OVU VEST PO SVOJIM DRUSTVENIM MREZAMA
POSTANITE NAS NOVINAR…
Ako imate informaciju koju treba da zna celokupna srpska javnost, ako imate bilo kakav problem, a policija ili bilo koji drzavni organ nece da vam pomogne, na pravom ste mestu! Ako imate fotografiju koju mora da vidi Srbija, ne gubite vreme! Pošaljite nam vest koju ćemo mi, ako za to ima potrebe, i dodatno proveriti. A potom čitajte u feljtonu ili na portalu feljton.rs.
Za naše najvrednije insajdere pripremili smo brojne poklone iznenađenja i vredne nagrade.
pisite nam
feljton.rs@gmail.com
Pratite nas na društvenim mrežama
https://www.instagram.com/feljton.rs/
https://www.facebook.com/feljton.rs
(FELJTON.rs/intermagazin.rs)
Ako smatrate da je na našem sajtu vaše autorsko pravo nečim prekršeno, molimo da o tome obavestite admina, navedete link ka spornom sadržaju, kao i dokaz da ste vi nosilac autorskog prava. Po dogovoru, ili ćemo sporni sadržaj ukloniti ili potpisati vas kao autora i navesti link ka originalu. feljton.rs@gmail.com
Svaka objavljena vest sa fotografijom, na FELJTON.rs je vec bila javna vest..
(Irinej Bulović – Novosti)
