DA MOJ DEDA NIJE ZAKASNIO NA TITANIK, JA DANAS NE BIH POSTOJAO! Životna ispovest Dejana Cukića: Svirao violinu i igrao u Zvezdi

MOJA ŽIVOTNA PRIČA FELJTON.rs
26.09.2021.

Publika uglas na svakom koncertu peva njegove hitove „Julija“, „Ja bih da pevam“ i „Letnje kiše“, ali i pesmu „Mokre ulice“, koju je posvetio supruzi Milici. Malo ljudi zna da je svirao violinu i igrao košarku u Zvezdi, a da godinama radi kao rok-novinar i prevodilac biografija i autobiografija najpoznatijih svetskih muzičkih zvezda. U srećnom je braku 33 godine i ponosni otac Alekse i Ane

Na svet sam došao 4. novembra 1969. godine u Beogradu. Najzanimljiviji događaj u mom detinjstvu vezan je za moje rođenje, a to niko ne zna. Bilo je logično da dobijem ime Aleksandar, jer se tako zvao moj pradeda koji je umro šest meseci pre mog rođenja. Ime Dejan nije bilo toliko popularno, u to vreme su bila samo njih dvojica u gradu – Dejan Despić i Dejan Mijač. U mojoj generaciji ono je već postajalo popularnije.

Prva adresa koje se sećam bila je Čumićevo sokače. Moj deda po majci je tamo imao neki stan i onda su dobili novi, manji na Novom Beogradu, u Paviljonima. Tamo je sniman film „Rane“, ulica Džona Kenedija. Tu su počela najranija sećanja i tamo smo živeli do moje devete godine. Kada me neko pita odakle sam, obično kažem da sam sa Zvezdare, pošto je to kraj u kom sam zaista odrastao i gde me vezuju ozbiljna životna sećanja.

Poreklo

Mi Cukići smo iz sela Veliko Krčmare kod Kragujevca. Tu familija živi od 18. veka. Oni su čuveni po vojvodi Pavlu Cukiću, koji je bio učesnik Prvog i Drugog srpskog ustanka. Bio je mladi vojvoda kod Karađorđa, a kasnije je po našoj porodičnoj naraciji bio i jedan od pokretača Drugog srpskog ustanka. On je skrajnut iz istorijskih priča zahvaljujući činjenici da je bio u sukobu sa Milošem. Pavle je jedini od viđenijih vojvoda koji nema ulicu u Beogradu. Čak i njegov najbolji prijatelj i saborac u tim bunama protiv Miloša, Petar Nikolajević Moler, ima ulicu u glavnom gradu.

S majčine strane, to su ti prekodrinski koreni, bosansko-hercegovački. Moj deda Risto je bio iz Ljubinja, on je bio među prvim ekonomskim migrantima s početka veka, 1904. Kao klinac sa 19 godina otišao je u Ameriku, tamo je živeo, radio i stekao neki imetak. On je već 1912. stekao dovoljno imetka da se vrati i poseti roditelje. Bio je mesec dana u Ljubinju. Hvalio se svima kako se vraća za Ameriku najvećim čudom na svetu, brodom „Titanik“. Međutim, krenuo je iz Dubrovnika brodom do Engleske, uhvatila ih je oluja i on je zakasnio. Risto se nervirao što nije stigao, a da jeste ne bi bilo danas ni mene, a ni ovog našeg intervjua. Kasnije se ponovo vratio i oženio mojom babom, koja se rodila te godine kada je on otišao u Ameriku. Imali su troje dece, od kojih je srednje moja majka.

Gen za muziku

Moja baka je volela da peva, a navodno je pradeda sa strane Cukića, koji je umro pre nego što sam se rodio, bio guslar. Imao sam te sklonosti za pevanje i s jedne i s druge strane. Najveću zaslugu dajem mojoj majci, koja je nedavno preminula. Ona je jako volela umetnost, nije bila naročito talentovana za muziku, ali ju je mnogo volela. Imala je tu ideju koju danas mnogi roditelji imaju, ali se tada o tome nije razmišljalo – da je za dete dobro da sluša dobru muziku. Puštala je ploče sa klasičnim arijama i popularnim temama iz klasične muzike. Ta sećanja je zamutio šok, koji je moj organizam doživeo s pojavom Bitlsa. Kada su se oni pojavili, to je bio udarac koji za mene i dalje traje.

Bitlsi i Stonsi

Jedna crta koja se provlači kroz ceo moj život jeste taj sukob Bitlsi ili Stonsi. Nikad mi to nije bilo sasvim jasno. Kad sam bio klinac, onda je normalno da se identifikuješ s tim sukobima. Sećam se kad je izašla ploča Stonsa „Džamping Džek fleš“ – tada sam imao devet godina, to je krenulo na radiju i ja sam počeo da igram po kući. Postavilo se pitanje zašto igram uz Stonse koje ne volim, a onda sam shvatio da je sasvim moguće voleti i jedne i druge.

Prva grupa Dizel

U osnovnoj školi bio sam „vukovac“. Gimnaziju sam počeo vrlo dobro, a onda smo osnovali bend. Grupa se zvala Dizel, bio sam drugi razred gimnazije. To je bila grupa nas ortaka, plus je gitarista bio iz Arhitektonske škole. Glavni čovek iz benda čuo me je kako sviram i pevam u školskom dvorištu. Imao sam običaj da nosim gitaru u školu i da na odmorima urlam.

Bend je potrajao realno godinu dana. Potrajao bi on i duže, ali posle nekoliko svirki mene su pozvali iz grupe Tilt – tu je bio Duda Bezuha, gitarista. On je godinu dana stariji od mene, ali ostatak te grupe činili su ljudi koji su kasnije bili u prvoj postavi Instruktora. Tilt je zaključio da njima treba pevač i pozvali su mene, tako je počela moja profesionalna karijera.

Muzička škola

Moja dobra majka upisala me je kao dete i u muzičku školu. Svirao sam violinu. Imam je i danas, ali je nisam uhvatio u ruke od tada. U jednom trenutku rešio sam da prekinem školovanje, nisam bio talentovan violinista. Već su tokom školovanjana u muzičkoj školi „Vladimir Đorđević“ u koju sam išao, počeli da mi nabacuju priču kako bi trebalo da upišem srednju školu za solo pevanje. Oni su zaključili da sam talenat za pevanje, a čak i kada mi je glas kasnije mutirao – nisu mi davali da pevam na solfeđu, već sam morao da zviždim da ne bih pokvario glas. Bilo mi je zabranjeno da pevam u pubertetu, ali su me videli kao školovanog pevača. Međutim, zbrisao sam jer sam počeo da treniram košarku i tako napustio muzičku školu. Iz Radničkog sam prešao u Zvezdu. Trenirao sam nekoliko godina.

Večiti student

Studirao sam ekonomiju i nisam je završio. Muzika uvek krene kao hobi. Počeo sam sa grupom Tilt da zarađujem od muzike. Već se krajem četvrte godine gimnazije dešavalo da u toku meseca zaradim više od roditelja. Od trećeg razreda gimnazije zarađivao sam svoj džeparac. Nemaš hrabrosti sa 18, 19 godina da kažeš da je to tvoj posao i da ćeš se time baviti. To se provuče nekako u životu. Upisao sam ekonomiju, jer je bila najmanje stroga u smislu pohađanja predavanja. Tada je lagano nastao Bulevar kao prvi diskografski bend, koji je vremenom rastao – turneje po zemlji, objavljivanje ploča, snimili smo dva albuma. To je bilo nešto što je potpuno okupiralo moju pažnju, a tada sam dodatno počeo da pišem i za novine. Ljudima koji se bave umetnošću fakultet je često alibi za roditelje, a meni je taj alibi postalo pisanje za novine. Kada se moj prvi tekst pojavio u Politici, to je njima delovalo kao ozbiljna stvar.

Prva reportaža

Bend Bulevar je otišao u London, u koji se tada stalno išlo na poklonjenje korenima roka. Obično su se kupovali instrumenti. Iskoristili smo priliku da pogledamo neke koncerte i pričao sam koje smo popularne bendove gledali. Tada sam pričao drugarima koji su imali veze sa svetom novinarstva, a jedan od njih je rekao da će me upoznati sa Pecom Popovićem. Kada sam se upoznao s njim i napisao svoju priču, on mi je rekao čuvenu rečenicu: „Mladiću, ti ćeš jednog dana živeti od muzike“. Nastavio sam da povremeno pišem, a kada je Peca napravio časopis „Rok“ – onda me je zvao da tu budem u redakciji. To se poklopilo sa raspadom grupe Bulevar, tako da taj neki period od kraja 1982. do početka ozbiljnog rada sa Instruktorima – to su bile maltene dve godine koje sam proveo kao urednik nekih priloga u „Roku“.

Retko kad se vraćam u taj period ili slušam stare stvari koje sam snimio. Više pamtim iskustva i susrete s ljudima. Veliki sam fan muzike, pa se rado setim tih susreta. Najveće uzbuđenje izazivaju intervjui s najvećim zvezdama kao što su Sting i Tina Tarner.

Riblja čorba

Bajagu sam upoznao još dok je bio u Čorbi, grupa Bulevar bila im predgrupa. Mi smo bili zgodan bend za njih u tom trenutku, jer na njihovim turnejama imali smo super repertoar za igranke. Bili smo predgrupa i zagrupa, jer smo pre koncerta i posle njega imali svirku. Bilo je zanimljivo i mi smo se prikačili na vagon. Sama činjenica da smo svirali u paketu sa Čorbom bila je značajna. Kad nađeš fotografije iz tog vremena, retko ćeš naći nas na tim žurkama – jer smo bili bend koji je u to vreme svuda svirao.

Droge i poroci

Moj glavni motiv za sve u životi jeste osećaj slobode, tako da ne mogu da robujem stvarima. To mi je prirodni instinkt, zato sam i zagazio u rok – to mi je simbol oslobađanja, istraživanje sopstvenog puta i smisla. Bilo kakvo robovanje drogama je ozbiljno ograničavanje slobode – jer tada ne radiš stvari zbog sebe, već da bi robovao nečemu. To je bilo non-stop oko mene, probao sam sve što se tada dalo probati, ali se ni za šta nisam zakačio.

Kako sam došao u Instruktore

S Bajagom sam počeo da radim potpuno slučajno. On je snimio solo album, imao je mnogo pesama koje su bile posebne, a ja sam pevao prateće vokale i ekipa naših drugara je tu učestvovala. Kada je rešio da to promoviše, pravio je neke planove da ja tada sviram solo. Ljudi su dobro reagovali na naš trostruki napad na bini i neka čudna hemija se pojavila između mene i Žike. Vremenom je to postao bend. Što se tiče „Jahača magle“, to je bio treći album koji smo radili zajedno i to je bila Bajagina ciljana ideja, da imamo duet. On je gitarista i voleo je da se bar u jednoj pesmi malo povuče.

Kad je neko gitarista, klavijaturista ili bubnjar – onda je logično da može zauvek da bude u nekom bendu. Kada si solista, bilo je normalno da ću to i raditi. U pauzi posle „Jahača magle“ radio sam na tome. Krenuli smo da radimo neke pesme i tako je nastao album. Imao je određenu vrstu uspeha kod publike.

Bend i Marija Mahajlović

Danas nastupam sa svojim Sporim ritam bendom, ali želimo da izbacimo to bend iz naziva. Marija Mihajlović se najduže zadržala u grupi. Razišli smo se, prirodno, bez neke velike priče. Marija je prevazišla ulogu pratećeg glasa, a meni je to trebalo. Uradio sam joj jednu pesmu, ali je nikada nije objavila.

Pesma „Julija“ je, što nisam bio svestan, bila prekretnica u mojoj karijeri. Njeno objavljivanje se poklopilo s tim što sam se ošišao i pesma je više zvučala pop – pa je bila prijemčivija široj publici. To je jedna od retkih pesama koje su bile hit čim su izašle. Čini mi se da su „Letnje kiše“ veći hit danas nego što su bile tada. „Julija“ je bila hit, baš kada sam ja bio pevač godine. Bila je prekretnica i na izvestan način je poremetila moju karijeru. Meni je lično značajna, jer je to bila moja prva uspešna autorska pesma. „Julija“ je nastala u vreme početka rata i nesreće naše generacije. Čitava zemlja je živela u lažnom zajedništvu koje se raspalo, a rokerski svet je živeo tu neku vrstu jugoslovenstva – što dokazuje i to što je eks-Ju rok i dalje živ.

Tu je bilo veza, avantura, ljubavi sa ženama iz drugih sredina. Priča je o ljubavi između dve ličnosti, koje pripadaju tim zaraćenim plemenima. Onda sam dobio ponudu da pesmu dam kao reklamu fabrici tepiha, što je bio mudar potez – zahvaljujući tome sam dobio jako skup spot, u kome se pojavljuju Nebojša Dugalić i Vjera Mujović. Taj spot je bio senzacija za to sirotinjsko vreme. Oni su tražili da se promenio deo teksta u refrenu, što sam na kraju i uradio.

Penzija

Muzičari ne idu u penziju, to je nešto što radiš dokle god možeš. Jedina razlika je u tome što ima ljudi koji poštuju to što radim u muzici, a i onih koji smatraju da sam sebi naneo veliku štetu jer radim različite stvari – bavio sam se novinarstvom, prevodim knjige… Shvatam tu logiku i ona mi je istinita. Da bi napravio popularan brend, čovek mora da bude jasan u izrazu, a ja sam se prirodno uvek opirao tome. Ono što je bila možda greška jeste to što sam nasilno pokušavao da to odvojim. Svoju karijeru u svim oblastima vidim kao mirenje svih tih stvari koje čine mene – sve to treba da se doživljava kao zajednička stvar. Sve čime se ja bavim jeste refleksija ljubavi prema muzici – da li je to emisija na radiju, prevođenje knjiga ili pevanje, počinjem da to doživljavam kao deo jedinstvene priče.

Prevodilac

Prva knjiga koju sam preveo bila je autobiografija Erika Kleptona, time je počela moja karijera prevodioca pre 13, 14 godina. Kako je krenula korona, onda sam se provrednio – ranije je to bila jedna knjiga godišnje. Sada imam seriju knjiga koje sam preveo – Hendriksa, Elvisa, Elton Džona… Sada treba u „Laguni“ da izađe knjiga o Dorsima i završio sam skoro autobiografiju Lenija Krevica.

Moja Milica i dvoje dece

Zaljubljive sam prirode i već sam u prvom razredu bio zatreskan u jednu devojčicu. Bilo je tih divnih odnosa s nekim divnim ženama. Lepo je to što sam sa većinom u prijateljskim odnosima, bar na Fejsbuku. Kada je Milica ušla u moj život, dosta se toga promenilo. Upoznali smo se na žurki, tad smo bili klinci, početak osamdesetih. Uglavnom smo se na taj način sretali. Imali smo burnu vezu prvih nekoliko godina – te jesmo, te nismo zajedno. Onda smo se zakucali zajedno i ovog juna proslavili smo 33 godine braka. Za uspeh je najvažnije poverenje. Mislim da je to nešto što smo izgradili kroz tih nekoliko godina nepoverenja. Podrška jedna drugom je ono što je najvažnije. Ne verujem u formule za brak ili bilo šta. Formula je da se potrudiš. Strpljenje, poverenje i razmišljanje jedno o drugom su najvažniji.

Milica mi je rodila dvoje dece. Oni nisu u svetu umetnosti, mnogo su pametniji od mene. Supruga je kustos Muzeja primenjenih umetnosti. Aleksa je završio ETF, a Ana završava treću godinu psihologije.

Poruka za kraj

Mislio sam da sam ja neki nepopravljivi optimista, jer uvek vučem osmeh sa sobom. Ne razmišljam o tome šta me čeka. Koliko ne volim da gledam nazad, toliko ne volim da gledam u budućnost. Uvek sam se trudio da živim u trenutku u kom se nalazim. O smrti ne razmišljam. Kad si mlad nemaš strah, ali sam jezivo počeo da se plašim sa rođenjem prvog deteta. Imaš taj roditeljski strah, ali se plašiš i za sebe jer si nekome beskrajno mnogo potreban. Sad kad su oni već odrasli ljudi, smanjuje se strah. Vidim da starost ume da bude teška. U poslednje vreme shvatio sam da narodna izreka „Daj Bože da živiš 100 godina“, za mene predstavlja ozbiljnu kletvu.

Moj život je gomila nekih grešaka. Sad je lako reći šta je trebalo da uradim iz ovog ugla. Nekad pogrešiš nešto u životu, pa se ispostavi da ti je to donelo mnogo više sreće – nikad se ne zna. Ko ono s mojim dedom i „Titanikom“.

POSTANITE NAS NOVINAR…

Ako imate informaciju koju treba da zna celokupna srpska javnost, ako imate bilo kakav problem, a policija ili bilo koji drzavni organ nece da vam pomogne, na pravom ste mestu! Ako imate fotografiju koju mora da vidi Srbija, ne gubite vreme! Pošaljite nam vest koju ćemo mi, ako za to ima potrebe, i dodatno proveriti. A potom čitajte u feljtonu ili na portalu feljton.rs.

Za naše najvrednije insajdere pripremili smo brojne poklone iznenađenja i vredne nagrade.

pisite nam

feljton.rs@gmail.com

Pratite nas na društvenim mrežama

https://www.instagram.com/feljton.rs/

https://www.facebook.com/feljton.rs

(FELJTON.rs/kurir)