FELJTON.rs NEWS PORTAL
MOJA ŽIVOTNA PRIČA FELJTON.rs
09.05.2021.
Najviše je ostao upamćen po onoj iz „Lepih sela“: „Kako je u Švedskoj? Ladno, al’ standard.“ Nosi nadimak po jednom od najslavnijih igrača u istoriji fudbala. S razlogom. Na pozornicu je izveo na desetine sjajnih glumaca, a sa suprugom, takođe glumicom, na životnu pozornicu izveo je Jakova i Lenku
POČETAK
Ja sam rođen naopačke! Ozbiljno vam kažem. Možete misliti kako je bilo veselo mojoj mami! Rođen sam na noge u kompletnoj placenti i sa otvorenim očima.
Bilo je to 17. decembra 1961. godine, u porodilištu koje se nalazi na opštini Savski venac. Odrastao sam na Dorćolu, tada se zvala Đure Đakovića, a danas je to Venizelosova ulica.
NE PROPUSTITE
SRPSKI STOMATOLOG NUDI NAGRADU OD 50.000 EVRA! građani ce biti BOGATO nagrađeni ukoliko KACE I DELE OVU VEST PO SVOJIM DRUSTVENIM MREZAMA
HIT VEST
NAJVECI NOVOSADSKI KRIMINALAC JAVNA IZVRSITELJKA BILJANA PESEVEKA! NAPLACUJE! 136.000 ZA DUG OD 15.000 DIN
Komšije braća Rusi
Stanovao sam u jednoj dvorišnoj zgradi, tako da sam imao prilike da sve slobodno vreme, celo svoje detinjstvo, provedem u dvorištu, a ne u stanu. I još jedna dečja sreća – pošto nisam išao u obdanište, jedno vreme su me čuvali ljudi iz komšiluka, jedna ruska porodica, oni su me preuzimali kad god je trebalo. Bilo mi je mnogo bolje nego da sam išao u vrtić, pored nas su živela dva rođena brata koji su tu bili još od Oktobarske revolucije, tu su došli i tu su se odomaćili. Zaista su bili divni ljudi, čak im se sećam i lika.
Baba i deda na Dušanovcu
Posle toga, sve do polaska u školu, odlazio sam do babe i dede na Dušanovac. Tu je isto bilo dvorište, koje je bilo samo moje; nije bilo zajedničko, jer su oni imali kuću. Danas tu živi moja rođena tetka i danas mi je to dvorište jako malo, a kad sam bio mali, bilo mi je ooogromno!
Moj deda je zasadio puno drveća, bilo je jako puno zelenila, cveća, i meni je to bila jedna prava džungla, idealan poligon za istraživačke poduhvate. Tu sam u komšiluku imao moju dobru drugaricu Draganu, koja je živela blizu, sve dok njeni nisu odlučili da se isele za Švedsku. Sećam se, to je bila strašno velika tuga, imao sam možda pet godina, kad je ona otišla. Znao sam tada da će oni otići i tačno se sećam kako smo mi čučali u travi, koja je bila visoka, i meni je toliko bilo žao da sam mislio da je to kraj sveta. Mnogo kasnije čuo sam od nekih ljudi da se ona vratila, ali se više nikad nismo videli.
Leteo sam od tatinih batina
Bio sam užasno nestašan. Sekirao sam svoju baku, ona žena nije znala kako da me smiri. Ma, nikako! Bio sam nestašan na svoju štetu, naravno.
E, a prve batine sam dobio od tate. I to zbog čega, da čujete! U to vreme bili su oni neki mali kamioni koji su prevozili mleko i mlečne proizvode. Tada je kiselo mleko bilo u staklenoj ambalaži. To je prevozio jedan kamion, ali je bilo i drugih načina kako se to mleko dostavljalo: studenti su gurali kolica i ostavljali mleko na vratima. E, ja sam vrebao taj kamion, čekao sam ga ispred kapije dvorišta i stvar je bila u tome da kamion treba da što bliže priđe, a da ja u tom trenutku pretrčim na drugu stranu ulice! Onako, zuuuum! To je bila moja pobeda: kada uhvatim zalet i kamion priđe dovoljno blizu, ja ga pređem, to jest ne zgazi me!
SLEDECA VEST
Sve što treba da znate o izvršiteljima, a niko vam nije rekao, ZASTITITE SE OD JAVNIH LOPOVA, JAVI TE NAM SVE VASE PROBLEME sa izvrsiteljima FELJTON.rs
SLEDECA VEST
NOVI DOKAZI ISPLIVALI-DRAGAN DJURIC “ZA 4 GODINA NA SLOBODI”! NA PONOVNOM SUDJENJU KAZNA CE BITI 10 GODINA!
I, jednog dana, moj otac je bio u dvorištu i nešto je radio, a onda je samo pogledao mene i video trenutak gde pretrčavam i taj trenutak kad prolazi kamion. Mislim da mi je to bio najbolji rezultat dotad! Pola sekunde! Ma, ni toliko! Svetski rekord! On se čovek skamenio i samo mi je mirnim glasom rekao da dođem do njega. Ne sluteći ništa, ja dođem i… KAD ME JE OPALIO U GLAVU! Čooovečeeee! Tad sam shvatio da čovek može da leti i bez krila! Odleteo sam u baštu, šta da vam kažem. Ma, njega je to preseklo, ta moja ludorija, mogao je čovek infarkt da dobije!
Nedokazano dete
Toliko sam bio nedokazan kao dete da je to bilo sačuvaj bože!
Danas, kad gledam iz ove perspektive, meni je to potpuno jasno. To zašto sam bio takav. A moj stariji brat je bio dijametralno suprotnog karaktera u odnosu na mene. On je bio miran, poslušan, čak flegmatičan čovek. Takav je bio i kasnije, nije bio nimalo nestašan i nikad nije psovao. Kod mene je to bilo drugačije.
Evo, ovo kao primer: bio je u kraju kod nas jedan poštar koji je raznosio poštu. U komšiluku je bilo dosta ciganskog/romskog naroda, to su bili sve moji drugari. Pošto su oni svi pušili odmalena, ja sam video od njih i onda sam tom poštaru, kad god ga vidim, tražio cigaru. Sećam se, pušio je zelenu „moravu“. Tražim mu, on mi ne da, a ja mu opsujem mamu! Klinac! I čovek odustane. Više me nije jurio, nego je lego na rudu, i svaki put kad mu tražim cigaretu, on mi da.
I, jednom, kad ga je moj deda video da mi daje cigaretu, nije mogao veruje! Pita ga: „Čoveče, pa zašto mu daješ cigaretu?!“ Kaže poštar: „Pa moram, kad mu ne dam, on mi opsuje mater.“ Deda se uhvati za glavu; nije mogao da veruje, jer niko u našoj familiji nije psovao. Moj tata nikada nije psovao, nikada ga nisam čuo da je opsovao.
Promenio sam nekoliko škola
I u školi sam bio nestašan. Al’ vrlodobar đak. Mogao sam da budem i odličan, ali sam bio jako tvrdoglav i nestašan – nikada nisam voleo da radim ono što mi se ne sviđa.
U petom razredu profesor srpskog, koji se zvao Milan Bosiljčić, džudista i strašan tip – delovao je fizički i mentalno vrlo ubedljivo – on je insistirao da mi samo čitamo lektiru. Za gramatiku ga uopšte nije bilo briga, to je rekao da je njemu sporedno i da ćemo svi ionako naučiti. On je vodio dramsku sekciju i tu se ja uključujem u nju i počinjemo da radimo. Međutim, on je vodio tu dramsku sekciju na vrlo ozbiljan način – odlazio je u pozorište „Boško Buha“ i od njih je pozajmljivao kulise, mi smo donosili od kuće garderobu za te kostime, pravili smo premijere… Onda sam ja počeo da zamišljam da sam ja stvarno glumac, prijala mi je ta pažnja.
Ni kasnije nisam nešto naročito voleo školu, promenio sam nekoliko srednjih škola isto iz gluposti – zato što sam strašno bio nepostojan i osetljiv na nepravdu. Nisam mogao nikako da se pomirim s tim da ljudi moraju da budu različiti i da je svako originalan kao otisak prsta koji nosi. To sam tek kasnije shvatio i to je divno, to je zapravo najveća vrednost koju imamo – ta različitost.
Prva ljubav
E, sad da vam kažem i ovo: ja sam zaljubljive prirode. Prva ljubav je bila u petom razredu, tada se valjda čovek zaljubi. To je neko vreme kad prosto znaš da si se zaljubio, kada je to nevino i čisto. Bio sam dosta trapav i nespretan. Da sam tad znao ono što sada znam – gde bi mi kraj bio. Ne mogu da se setim kako se zvala ta prva devojčica, možda zbog toga što sam toliko bio uzbuđen i toliko sam se u isto vreme stideo i želeo da privučem njenu pažnju – što na kraju nisam ni uradio, uopšte je nisam zanimao, i pored toga što sam bio sjajan glumac na tim priredbama, i to me je totalno ubilo. Ona je dolazila na te predstave, čak je i igrala, ali to ništa nije promenilo.
Fakultet
Trebalo je mnogo vremena da prođe od tog perioda o kome govorim pa do upisa na Fakultet dramskih umetnosti. Ja sam upisao fakultet s pune 23 godine. Postoji nepisano pravilo da je granica za upis oko 24 godine, što ima logike kada govorimo o glumi i za devojke i za momke. Mada, to nigde ne piše. Prošlo je mnogo vremena da ja upišem fakultet, završim glumu i počnem da se bavim profesionalno glumom, pa da postanem glumac i uradim neke uloge. Uradio sam mnogo loših uloga, manje dobrih, i to sada ne vredi mnogo za ovo o čemu pričam. To je to.
Vojska je mnogo važna
Osamdesetih sam otišao na odsluženje vojnog roka. Obuka je bila u Kraljevu, u Ribnici, i to se zvalo kurs komandira. Pet meseci je trajala obuka, a posle toga sam prekomandovan u Kičevo – to je put od Skoplja ka Ohridu i tu voz ide samo do Kičeva, tu se diže pruga i nema dalje. Bar ja kada sam išao tamo, još nije bila ograđena kasarna. Zanimljivo je to da su podigli ogradu kako se meštani ne bi mnogo šetali kroz kasarnu, jer je ona bila najlepša i najuređenija u celom tom predelu. Onda možete da zamislite kako je to izgledalo, danas izgleda, naravno, drugačije.
Ne znam da li ste upoznati s tim koliko mladih ljudi uopšte nema nikakvo fizičko vaspitanje. Mislim da je to pogubno, jer je to prva i osnovna stvar. Mislim da vojska jako puno doprinosi fizičkom, mentalnom, intelektualnom i duhovnom sazrevanju svakog pojedinca, naročito muškaraca – jer kao što znate, ženski rod pre sazreva i to je priroda sjajno uredila. Devojke su u prednosti zato što su one inteligentnije, pametnije – prosto kao posledica ranijeg sazrevanja, takva je psihofizička kompozicija. Kod muškaraca je drugačije. Pošto imam i ćerku i sina, onda gledam to na svom primeru, ali gledam i na primerima drugih: odmah kad se rodi, vi prepoznajete to žensko dete, tu nema dilema i ona se tako i ponaša, zrelije. Kod muškaraca se ne zna šta je dok ne napuni 35 godina, za muškarce važi ono – da između 30. i 37. godine naprave najviše gluposti. Devojke ne.
Legija stranaca
Posle vojske sam imao neke šašave ideje sa jednim drugarom Savom Filipovićem. Bila je 1982. godina i u Turskoj je bio državni udar. Istanbul je bio u haosu, na ulicama su bili vojnici sa dugim cevima, u uniformama… Sava i ja smo razmišljali da odemo u Legiju stranaca, pogotovo zato što smo tada izašli iz vojske. Bili smo puni snage, mislili smo da smo mi sad prošli obuku i da možemo da skačemo na glavu sa desetog sprata i da ništa ne može da nam se desi. Mislili smo da smo neuništivi.
On i ja smo odlučili da odemo do Istanbula, usput ćemo kupiti i neke farmerke, jakne – potpuno suluda ideja. Ne znam ko nam je to sipao u glavu, da ne odemo u Trst – tada se tamo išlo, već u Istanbul. Sednemo u autobus i putovali smo tri dana do tamo. Tamo smo proveli nekih deset dana u hotelu „Madmare“, koji je danas fantastičan hotel sa pet zvezdica – a tada je bio jedna buvara, isto se zove. Prozor je gledao na atrijum hotela, čak nije imao prozor koji je gledao na ulicu – bukvalno buvara, kao u nekom američkom filmu, sa česmom u sobi… Sava i ja lunjamo po Istanbulu, tamo vojnici s puškama a mi idemo i razumemo celu situaciju, sve znamo, to nam je sve poznato.
Prodavnica cipela
E, posle vojske sam se zaposlio u prodavnici cipela; kod mog tate je bilo da ne možeš da sediš i džabe jedeš hleba. Meni nije ni padalo na pamet da mu tražim novac, već sam bio izdresiran da to ne dolazi u obzir. Onda sam odlučio da radim, pa sam radio u prodavnici obuće – kao iz jednog američkog komada. S toga sam konkurisao na Fakultet dramskih umetnosti – na glumu.
Miki Manojlović
Kao mlad imao sam mnogo nekih uzora, tada su „Otpisani“ bili najaktuelniji. Iznenadićete se, meni je glumački uzor – nikada mu to nisam rekao lično, bio Miki Manojlović. To je neverovatno, gledao sam ga u „Otpisanima“ u crnobeloj verziji, tu su bili i Voja, Gaga, Bekjarev… ali je meni Miki uvek bio najzanimljiviji. Imao je nešto uvrnuto, neku krivulju je imao. Mi smo kasnije igrali u pozorištu, tako se namestilo, ali mi je on bio najinteresantniji. Ne želim da se iko od ostalih naljuti, ja njih sve volim i sve su mi to drage kolege i fantastični glumci. Miki Manojlović mi je bio nesvakidašnji. On je igrao normalno kao i svi, ali ja sam prepoznavao tu njegovu energiju. Što nije čudno, moram da se pohvalim da sam pre Pitera Bruka otkrio njegov unutrašnji sadržaj – ali ja sam to ukapirao kao klinac.
Prva klasa Vlade Jevtovića
Vlada Jevtović mi je bio profesor i mi smo mu bili prva klasa. Profesor Minja Dedić je te godine kad je bio prijemni ispit odlazio u penziju. Iz prvog puta sam upisao fakultet i nikoga nisam znao s fakulteta, nisam imao vezu. Za prijemni sam se spremao vrlo kratko, imao sam subjektivan doživljaj da sam ja za to spreman, pa neka bude šta bude, da sam pao, razmislio bih da li bih ponovo pokušao da upišem ili ne. To nije za mene bilo pitanje života i smrti.
Boda Ninković
Danas, ne razumem zbog čega, to poprima pitanje života i smrti. Prošao sam taj prijemni ispit i bilo nas je 11. Onda nam je profesor Vladimir Jevtović rekao da imamo još jednog člana i pojavio se Boda Ninković – on je sedam godina ranije položio prijemni ispit, primljen je kod profesora Milenka Maričića. Bodi se nešto nije svidelo i otišao je. On mi je pričao kako je profesoru Milenku rekao da će ići do Smedereva po neke stvari, a Milenko ga je gledao, osetio nešto i rekao mu je: „Ali da se vratiš.“ Boda je rekao da će se vratiti, ali nije. On je tamo po Smederevu zimi održavao led na klizalištu, sve te lepe poslove – bavio se muzikom, pokušavao je da postane bolji muzičar od svog brata Ljubana. Kad nam se Boda priključio, mi smo mislili da nas profesor zavitlava – da je on asistent ili docent, jer je Boda tako izgledao. Bio je najstariji, imao je socijalne naočare, bio je mršav, krupan i sa aktovkom. Na opšte zaprepašćenje našeg profesora, svi smo se divno uklopili i postali klasa jakih individualaca, koji su bili potpuno složni – paradoks. Mnogo smo lepo sarađivali.
Koštalo me zdravlja
Sad sam profesor na istom ovom fakultetu. Pedagogija glume se uči, ali za to ne postoji škola. To je jedna vrlo specifična oblast. Ja sam 1986. godine dobio stipendiju Jugoslovenskog dramskog pozorišta, to je bilo na drugoj godini studija. Tamo sam počeo da igram u nekim predstavama, prva predstava je bila „Seobe“ Crnjanskog, to je bila jedna velika predstava i moja prva uloga. Pre toga sam uskakao u „Kolubarsku bitku“, umesto Žarka Lauševića, on je otišao da snima neki film. Po završetku studija 1988. godine sam diplomirao i zaposlio se u JDP. Tamo sam počeo da igram i jako puno sam igrao, iz podele u podelu. Prestao sam da računam, jedno vreme sam računao – imao sam svoju ličnu statistiku od pre 25 godina, gde sam sve ukupno proveo sedam ili osam godina neprekidno na probama i uveče predstave. Isto stari podatak, sabrao sam da sam imao blizu 5.000 nastupa – što predstava, što snimanja. Na kraju me je sve to koštalo zdravlja.
Vladin asistent
Vlada Jevtović me pozvao 1997. godine i pitao me da li sam raspoložen da mu pomognem jer je ostao bez asistenta. Odgovorio sam da hoću i počeo sam to da radim. Nisam bio uveren da sam ja za to, nije mi padalo na pamet niti sam imao ambiciju da se bavim pedagogijom glume. To sam radio honorarno sve do 2001. godine, onda sam 2002. godine iz JDP prešao na FDU, ali nisam prestao da igram. Paralelno sam igrao i u JDP, ali sam nastavio da igram jakim tempom i u Beogradskom dramskom pozorištu, u kom sam proveo 12 godina. Godine 2012. sam morao da izađem iz svih predstava jer nisam mogao više da izdržim – zbog toga što je velika odgovornost voditi jednu klasu. U principu, razmišljam ovako – sve što studenti dobro urade, to su oni, i to su zahvaljujući svom zalaganju, talentu i daru, postigli; sve ono što im nije uspelo ili im je krenulo loše, ja prihvatam to kao svoj neuspeh.
Moje uloge
Imam ja mnogo promašaja i loših uloga, jer je prilično šizofrena situacija – baviti se pedagogijom glume i u isto vreme igrati na sceni, tu podrazumevam pozorišnu scenu, filmsku scenu i sve drugo. To su dve različite stvari. Zamislite situaciju kada ja probam pre podne, pa dođem na fakultet i radim sa studentima, a onda posle toga jurim na pozorišnu predstavu – koja nema veze sa ovom probom od pre podne. I tako godinama. Meni je najugodije bilo u Zvezdara teatru, zbog toga što je postavka tog pozorišta upravo onakva kakva bi trebalo da bude – govorim o gradskim pozorištima.
Nadimak
U fudbalu nikad nisam bio vešt. Inače, igrao sam ragbi kratko u Partizanu. Uglavnom sam stajao kod gola i igrao beka. Onda su me zavitlavali, ja se nisam ljutio, prozvali su me Pele i tako je ostalo i dan-danas. Meni je to simpatično.
Jakov i Lenka
Sin mi se rodio u Gradskoj bolnici. Žarko Laušević mi je javio da se Olga porodila i da sam dobio sina. Bio sam kod kuće i ja sam potpuno poludeo, to je za mene bilo – vaaaauuuu! Imao sam 27 godina, nisam imao pojma šta je to roditelj. To sam tek kasnije saznao, Jakov nije spavao do petnaeste godine, spava samo kad ga ljuljaš, čim prestaneš, on se probudi. Sad je druga situacija, sad spava normalno.
Lenka je devet godina kasnije rođena, bio je carski rez i tu sam bio zabrinut šta će biti sa Olgom i detetom. Ona se porodila u Kliničkom centru i javili su mi da je porođaj krenuo. Otišao sam tamo, čak mislim da sam poveo i Jakova. Sećam se jakne koju sam imao – crnu kožnu jaknu. Sećam se da su Olgu izveli iz sale i da su je gurali na kolicima. Ona ošamućena gleda i tu je bila Lenka, koja je kao pevačica – beba koja peva. Lenka je sličnog karaktera kao ja, ne zna čovek da li je namćor ili šta je, a dobra je. Odjedanput samo nešto neće i ne kaže ti zašto. To je na mene povukla, ne znam da li je dobro ili loše.
Olga
U prvo vreme Olga i ja smo imali različite poglede na to kako treba vaspitavati decu. To zavisi od toga kako je ko vaspitavan u svojoj porodici. Nas je bilo dva brata, moj otac je bio tvrd čovek koji nije mnogo govorio, nikada nije psovao, pravdao se – bio je vojnički tip. Olgin tata je bio jedan nežan, emotivan i jako dobar čovek, u smislu da je pokazivao emocije. Moj otac nije pokazivao emocije. Onda sam ja iz svog modela imao pristup, a ona iz svog. Trebalo nam je dosta vremena da se uskladimo, dogovorimo da moramo da budemo usaglašeni kad se tiče vaspitavanja.
Olgu sam upoznao radeći. Mi smo se znali iz posla i s fakulteta, nju sam upoznao malo bliže – radili smo ispitnu predstavu i tu je sve počelo.
Ovakav je bio moj otac
Moj tata je, kako je vreme odmicalo i kako je stario, postajao sve mekši. On je najviše Jakova čuvao. Imao je običaj da ne čeka gradski prevoz, mrzelo ga je da vozi kola i onda – peške. Bile su devedesete, sećam se, prevoz je išao vrlo retko i onda su njih dvojica imali ture od Slavije do Konjarnika peške. Jednom su došli kući, tata je doveo Jakova, i ja vidim – na Jakovu visi led s rukava. Pitam, gde ste vas dvojica to bili? Kaže, išli smo peške. Jakov se raduje, kaže kako je bilo super, dete! Jakov je bio dobro obučen, ali je bio mali. E, ima još jedna priča za mog tatu. On je bio od onih ljudi što mogu da naprave sve što vide. Krene moja tetka jednom da pozove molera da joj kreči i moj tata joj kaže, šta će ti moler pored mene?!
Sedne u auto, stavi Jakova i opremu i odu na Dušanovac. Krene to krečenje i tati se omakne – nije pio ni pušio – ali se oklizno i padne na leđa s merdevina. Ostane mu noga u merdevinama i pukne mu noga. Pošto je on stabilan čovek, ne jauče i, kao, nije to ništa. Jakov ne može ništa da mu pomogne, ali on da ne traumira dete, onako mirno mu kaže da mu doda letvu. Nije hteo da se zove Hitna pomoć.
I vraćaju se oni kući, ulazi moj tata, nosi letvu, sav polomljen, a Jakov sav isfljuskan bojom od krečenja, kao da su pali sa zgrade obojica! On je onom letvom vozio auto. Bio je polomio desnu nogu i on je tom letvom davao gas, a levom nogom kočio i menjao brzine. Tek tada me je pitao mogu li da ga odvezem do bolnice. Mene je otac naučio da ne tražim pomoć ako mi zaista ne treba.
POSTANITE NAS NOVINAR…
Ako imate informaciju koju treba da zna celokupna srpska javnost, ako imate bilo kakav problem, a policija ili bilo koji drzavni organ nece da vam pomogne, na pravom ste mestu! Ako imate fotografiju koju mora da vidi Srbija, ne gubite vreme! Pošaljite nam vest koju ćemo mi, ako za to ima potrebe, i dodatno proveriti. A potom čitajte u feljtonu ili na portalu feljton.rs.
Za naše najvrednije insajdere pripremili smo brojne poklone iznenađenja i vredne nagrade.
pisite nam
feljton.rs@gmail.com
Pratite nas na društvenim mrežama
https://www.instagram.com/feljton.rs/
https://www.facebook.com/feljton.rs
(feljton.rs/informer)
