Optužnica protiv Belivuka: „Meksiko usred Beograda“

FELJTON.rs
29.08.2021.

Optužnica protiv grupe Veljka Belivuka koju je tužilaštvo podiglo pre nedelju dana u detalj objašnjava na koji način je ovaj klan sprovodio ubistva, ali ne otkriva ništa o političkoj i policijskoj podršci koju je godinama ova kriminalna grupa uživala i zahvaljujući kojoj je postala jedna od najmoćnijih u Beogradu.

Nije jasno ni kako je klan mesecima ubijao tokom istrage, naočigled policije i BIA-е koja je na njih motrila. Jedan od članova klana, koji je progovorio protiv šefova, na ispitivanju u tužilaštvu rekao je da su mu prenete reči Belivuka kako za grupu nema budućnosti ukoliko Nebojša Stefanović izgubi mesto ministra – mada ove reči nisu prenete u optužnici, otkriva KRIK. Objavljujemo detalje optužnice, kao i drugih ključnih dokaza sakupljenih tokom istrage.

Pišu: Stevan Dojčinović, Milica Vojinović, Bojana Pavlović, Bojana Jovanović

„Vidi lutko, Meksiko usred Beograda hahaha”, pohvalio se Belivuk svom saradniku poslavši mu fotografiju izmasakriranog tela tek ubijenog protivnika, kako se navodi u optužnici. Mislio je na poznati rukopis meksičkih narko-kartela koji se brutalno obračunavaju sa konkurentima, a koji su Belivuk i saradnici, prema istrazi tužilaštva, iskopirali u Srbiji. 

Poruke poput ove, fotografije na kojima su zabeležena ubistva, ali i izjave uhapšenih kriminalaca deo su dokaza na osnovu kojih je tužilac za organizovani kriminal Mladen Nenadić na više od trista strana napisao optužnicu protiv Belivukove grupe koja se smatra jednom od najbrutalnijih u regionu. 

Iako tela žrtava nisu pronađena, pošto ih je kriminalna grupa pažljivo uklanjala, tužioci Saša Ivanić i Zoran Babić, koji su vodili istragu, sakupili su različite dokaze koji pokazuju kako su se odigravala ubistva.

Neki od tih dokaza obezbeđeni su radom tužilaštva, a neki velikom srećom – policije zapadnoevropskih zemalja uspele su da ‘razbiju’ zaključanu komunikaciju članova grupe i da našem tužilaštvu dostave poruke i fotografije koje su kriminalci razmenjivali putem aplikacije „skaj”, a na kojima je zabeleženo kako su mučili i ubijali žrtve.

Tužilaštvo je, sa druge strane, uspelo da ubedi jednog od članova Belivukove grupe, Bojana Hrvatina, da detaljno ispriča kako su se ubistva planirala, ljudi kidnapovali i ubijali. Drugi član, Vojislav Đorđević, opisao je mučenje jednog mladića u kafiću na stadionu Partizana. Još dva kriminalca su u policiji ‘propevala’ o tome kako je grupa prodavala drogu, ali kada je trebalo da to ponove u tužilaštvu, povukli su sve što su rekli. 

Belivukova grupa radila je u okviru većeg kavačkog klana, koji predvodi crnogorski državljanin Radoje Zvicer i koji je u višegodišnjem sukobu sa škaljarskim klanom.

Stoga je grupa, kako piše u optužnici, uglavnom ubijala kriminalnu konkurenciju – članove suprostavljenog škaljarskog klana i saradnike kriminalca Filipa Koraća. Optužnica detaljno opisuje kako je izvršeno pet ubistava i jedno mučenje. 

Marko Miljković, Belivukova desna ruka, smišljao je prevare kojima su žrtve namamljivane do mesta gde su ih članovi grupe kidnapovali i prevozili u kuću u beogradskom naselju Ritopek, nedaleko od Dunava. U toj kući su žrtve navodno mučili i ubijali ih često tako što su im glave odsecali sekirom, a zatim tela pažljivo uništavali u višesatnoj uhodanoj proceduri – prvo ih sekli na komade, mleli u mašini, a zatim ostatke u džakovima odvozili do reke i bacili u nju. Sve to, tvrdi tužilaštvo, radili su u skrivenoj prostoriji koju su zvali „klanica“ i u koju su žrtve dovodili kao na traci.

Ubijenima su uzimali telefone i, lažno se predstavljajući, dopisivali se sa njihovim saradnicima – da bi saznali više o njima i namamili narednu žrtvu.

Članovi Belivukove grupe imali su visoku bezbednosnu kulturu – koristili su specijalnu aplikaciju „skaj” za tajnu komunikaciju, imali su šifrovane nadimke, precizan sistem za uklanjanje tela, a prostorija u kojoj su ubijali žrtve bila je tako dobro sakrivena, da je tužilaštvo i policija kada su prvi put pretresali ovu kuću – nisu pronašli.Nadimci na „skaju” 
Tužilaštvo je razotkrilo koje su tajne nadimke članovi grupe koristili na skaju: Belivuk se zvao Soprano, Miljković Kratos i Leon, Srđan Lalić Bari, Marko Budimir Kantona, Miloš Budimir Ares, Vlado Draganić Brale i Boske, Janković Nebojša Hel, Nemanja Ćurić Tajson, Nikola Spasojević je imao nadimak Topalović, Dejan Tešić Fleš, Bojan Hrvatin Anakin i Leo Luka, Nemanja Lakićević Džeri, Nikola Stefanović VM\U, Vladimir Grek je bio Ragnarot, Vladimir Dimitrijević Šeprtlja, Filip Ivanovski Engri, Boris Karapandžić Salvatore, Aleksandar Vučeljić Struja, Marko Andrić Disenador, Aleksa Stošić Riven. Šef kavačkog klana Radoje Zvicer, koji nije optužen u ovom slučaju, imao je nadimak Born.

„Taj bunker-štek se nalazio kada se uđe u garažu, ispod zadnje police skine se deo, ubaci se šraf debeli koji je stajao tu i poprilično se zapne i otvaraju se velika betonska vrata“, objasnio je Hrvatin kako da se pronađe prostorija, koja je, pre ubistava, služila da se u njoj tajno proizvodi marihuana.

U isto vreme, Belivuk i saradnici radili su stvari koje su kompromitovale njihov dobro uspostavljen sistem bezbednosti.

Iako su ekstremno pažljivo i precizno uklanjali tela žrtava, na takav način da tužilaštvo tokom istrage nije moglo da pronađe ostatke, oni su mučenja i ubistva slikali i snimali i čuvali te fotografije. Čak su ih slali svojim neprijateljima – šefovima ljudi koje su ubili.

Za razliku od nekih većih kriminalnih organizacija u kojima je pravilo da šef grupe ne bude direktno uključen u operacije, ovde su, kako tvrdi tužilaštvo, Belivuk i Miljković lično učestvovali u svakom segmentu kriminala.

Dok je deo oko ubistava detaljno objašnjen u optužnici, ona je u ostalim poljima tanka. Deluje da tužilac nije sagradio jak slučaj o tome kako se ovaj klan bavio trgovinom drogom, niti je ozbiljna količina narkotika zaplenjena. Iako je najavljeno da će se država obračunati i sa Belivukovim šefom Zvicerom, on nije optužen.

Ono, međutim, što je značajnije jeste da ova optužnica ne daje odgovor na pitanje ko je sve iz države godinama pomagao i davao podršku ovom klanu da izraste u jedan od najbrutalnijih u regionu. Nije optužen kao član ovog klana nijedan istaknuti policajac, ni političar, iako su mnoge veze koje je Belivuk imao sa ljudima iz države i javno razotkrivene. Zbog ovoga, optužnica je daleko od „remek dela”, kako ju je nedavno opisao predsednik Aleksandar Vučić. 

Hrvatin je u svom iskazu tek kratko spomenuo ministra policije Nebojšu Stefanovića kao nekog od čijeg položaja u ministarstvu je zavisio opstanak klana, piše u zapisniku o njegovom saslušanju, mada njegove reči nisu prenete u optužnicu. „Sada su izbori, ne znamo da li će Stefanović da ostane ministar, ako ne ostane možemo svi da kupimo prnje i da letimo, da idemo iz ove zemlje”, navodne su reči Belivuka koje je ovaj optuženi član grupe preneo tužiocu.

Hrvatin je rekao da je grupa bila u kontaktu sa izvesnim Papićem iz policije, koji je imao šifrovani nadimak Šerif – verovatno misleći na Gorana Papića, bivšeg zamenika načelnika Službe za borbu protiv organizovanog kriminala (SBPOK).Ko je sve na optužnici
Osim šefova Belivuka i Miljkovića, optuženo je još 28 njihovih saradnika: braća Miloš i Marko Budimir, Srđan Lalić, Nebojša Janković, Vlado Draganić, Nikola Spasojević, Bojan Hrvatin, Dejan Tešić, Nemanja Đurić, Nemanja Lakićević, Marko Andrić, Vlado Georgiev, Aleksandar Vučeljić, Milovan Tadić, Filip Ivanovski, Željko Kodžić, Slađana Sekulić, Boris Karapandžić, Nikola Stefanović, Vladimir Grek, Aleksandar Šćepanović, Aleksa Šejić, Mijat Simeunović, Miloš Lukić Selak, Aleksa Dunjić, Vojislav Đorđević, Aleksa Stošić i Vladimir Dimitrijević.

Ne pominju se ni drugi za koje je u javnosti poznato da su imali veze sa ovim klanom, poput generalnog sekretara Vlade Novaka Nedića, bivše sekretarke MUP-a Dijane Hrkalović, i uticajnog žandarma Nenada Vučkovića Vučka, a nije razjašnjeno ni kako su članovi Belivukove grupe bili angažovani da obezbeđuju inauguraciju predsednika Vučića.

Još jedna misterija koja nije razjašnjena u optužnici, a koju je tužilac Nenadić dužan da objasni javnosti jeste kako je moguće da je Belivukova grupa ubijala svoje žrtve, dok se u isto vreme nalazila pod merama Bezbednosno-informativne agencije (BIA). Iz liste dokaza vidi se da je Belivuk bio prisluškivan bar od septembra prošle godine, što znači da su se najmanje tri ubistva desila pod budnim okom policije i obaveštajne službe. Kamera BIA-e je čak snimila kako Belivukova ekipa dovozi svoju poslednju žrtvu u „klanicu” u decembru prošle godine i niko nije reagovao.

Većina optuženih negirala je krivicu i branila se ćutanjem. 

KRIK objavljuje najbitnije detalje optužnice, delove iskaza kriminalaca koji su govorili o radu grupe i druge dokaze koje je tužilaštvo skupilo.  

„Dok se ne okrvimo – nema poverenja“

Aleksandar Gligorijević zvani Puki bio je član Belivukove navijačke grupe „Principi” i vodio je lokalnu grupu Partizanovih navijača u vojvođanskom gradu Odžaci. 

Često je bio na utakmicama i ponosan što navija za klub, vidi se na slikama koje je postavljao na svom fejsbuk profilu. Objavljivao je i citate poznatih kriminalca, kako onih iz stvarnog života, tako i onih iz filmova, koji govore o tome koliko su prijatelji važni. Između ostalih, citirao je čuvenog američkog mafijaša Al Kaponea koji je rekao da se u životu sve menja sem jednog – „Nikad ne menjamo naše drugove”.   

Ipak, Gligorijević se našao na meti svojih prijatelja jer su, kako tvrdi tužilaštvo, verovali da je sa članovima suparničke kriminalne grupe planirao Belivukovo ubistvo. Čak je, navodno, nabavio i snajper. 

„Brate, ovaj me namestio… ako sve bude ok za par dana ide u ‘klanicu’”, javio je Belivuk jednom od svojih saradnika misleći na Gligorijevića, piše u optužnici.

Gligorijević nije ni sumnjao šta će da se desi kada se u junu 2020. godine dogovorio sa Markom Budimirom, jednim od ključnih Belivukovih ljudi, da se nađu kod Beton hale u Beogradu. Povod za sastanak bila je navodna povoljna kupovina droge. Prijatelju koji ga je odvezao na sastanak rekao je da se viđa sa „bitnim čovekom“ i dogovorili su se da se kasnije tog dana sretnu na stadionu Partizana. Više se nikada nisu videli.

Budimir je Gligorijevića odvezao do kuće u Ritopeku iz koje nije izašao. Tu je ubijen, a Belivuk i njegovi saradnici nožem su na njegovim leđima urezali reč „izdaja” i to fotografisali. Tela su se otarasili.

Bojan Hrvatin, drug Budimirovog brata, nije prisustvovao ubistvu, ali je tužilaštvu ispričao šta se nakon toga dogodilo. Hrvatin je, inače, nedavno pre tog događaja izašao iz zatvora, gde je odslužio kaznu za ubistvo, i želeo je da se priključi Belivukovom timu.

Sastao se sa Milošem Budimirom, Markovim bratom, koji mu je pokazao fotografije iskomadanog Gligorijevićevog tela koje se nalazilo „u dva korita” i objasnio da je ubijen jer je šefovima grupe „radio o glavi”. 

Nakon što je video fotografije, Hrvatin je zamolio Budimira da, kada budu ubijali sledeću žrtvu, obavezno pozovu i njega.

„Ja sam mu tad rekao: ‘Ajde vidi znaš malo, ono, ako bude tako nekad da učestvujem i ja’ jer su bile neke priče da treba da se okrvimo, dok se ne okrvimo – nema tu poverenja. To je jednostavno tako na ulici“, piše u zapisniku o saslušanju Hrvatina.

Budimir mu je odgovorio: „Biće, biće toga još, imamo ih još.“

Nije dugo čekao da se dodvori Belivukovoj grupi. Prilika se ukazala već posle manje od dva meseca.

„Tik-tok, tik-tok, ovako ćeš da završiš“

U ubistvu Gorana Veličkovića poznatijeg kao Goksi, Hrvatin je odigrao jednu od glavnih uloga. Bio je mamac koji je doveo Goksija na mesto gde su ga ostali članovi grupe kidnapovali, kako je objasnio tužilaštvu.

Goksi je bio Partizanov navijač i vođa grupe „Jang bojs“ i bio je na stadionu u sukobu sa Belivukovim huliganima. Pored ovoga, imao je bitnu poziciju i u podzemlju, objasnio je Hrvatin. 

Bio je jedan od glavnih ljudi Filipa Koraća – uticajnog mafijaša koji je, zajedno sa škaljarskim klanom, ratovao sa kavačkom grupom i Belivukovom ekipom. 

Kao takav, kako je Hrvatin objasnio, Goksi je bio među ključnim prodavcima kokaina u Srbiji. „U razgovoru je spomenuo da u gradu postoje dva glavna izvora – da je on jedan“, ispričao je.  

Hrvatin je, nakon što je izašao iz zatvora, sa Goksijevim saradnikom sklopio posao oko prodaje marihuane. U jednom trenutku, Belivukovi saradnici su saznali za to.

„Kada smo se videli na stadionu, ja sam bio upitan onako drugarski: ‘Što ne reče da imaš ‘Žutog’ (Goksija) na ‘skaju’?“, ispričao je Hrvatin. „I onda je meni saopšteno da je on u tim njihovim navijačkim pričama bio sa njima i oni su ga gotivili, pogotovu Velja, voleo ga je kao brata (…) Saznali su da je hteo da ih zavrne, da im možda podmetne bombu ili negde da ih ubije i da je on na vezi sa Škaljarima, odnosno ovim Filipom Koraćem.“

Pitali su Hrvatina da li bi im pomogao da ga „navuče”. Iako Goksi, ne samo što je sarađivao s njim, već mu je i lično pomagao – jednom kada je imao povređenu ruku pronašao mu je privatnog lekara, Hrvatin je ipak odlučio da mu presudi.  

„Naravno, ja sam pristao. Tada nije bilo reči o kešu, ali se spomenulo – ‘biće nekog keša’“, ispričao je Hrvatin u tužilaštvu.

Goksi je bio veoma pažljiv i Belivukova grupa je neko vreme imala problema da organizuje njegovu otmicu. Prvi plan, da ga namame da dođe da proda kokain Hrvatinu, nije uspeo. 

Onda je Goksi zatražio od Hrvatina uslugu koja ga je koštala glave – pitao ga je da mu pomogne da kupi pištolj. 

Hrvatin je sa članovima grupe napravio plan – izmislili su da on ima prijatelja kome je nadimak „Matori“ i koji prodaje dva pištolja. Sa Veličkovićem je ugovorio sastanak kako bi ga odveo do navodnog prodavca oružja. 

Veličković se upecao. Početkom avgusta prošle godine u centru Beograda našao se sa Hrvatinom i nakon kraće šetnje seli su u „smart“ i krenuli na navodni sastanak sa „Matorim“, do njive nedaleko od Smederevskog puta i Ritopeka. Na tom mestu su ih čekali članovi Belivukove grupe – Nebojša Janković koji je glumio „Matorog“ i Nemanja Đurić. 

Ne sluteći šta se sprema Veličković je prišao parkiranom „pikap“ automobilu u kome su navodno bili pištolji kada ga je Đurić zaskočio s leđa i počeo da ga davi, a potom su se iz obližnjeg polja kukuruza pojavili i drugi osumnjičeni, te su savladali i vezali Veličkovića. Ubacili su ga u „pikap“ i odvezli do kuće u Ritopeku.

U tajnoj prostoriji koju su koristili za ubijanje, Veličkovića su prvo mučili i tražili da otključa svoj kriptovani telefon. 

Hrvatin nije prisustvovao ubistvu, ali mu je Marko Miljković prepričao šta se dogodilo.

„Kaže da se iznenadio, da se do tada Goksi najbolje držao od svih, da je bio hrabar“, prepričao je Hrvatin tužiocu. „(Goksi) je ubicama rekao: ‘Jebiga, u pogrešno vreme na pogrešnom mestu’.”

„(Miljković) mi je rekao da je on to prihvatio, da je znao šta se sprema. Kada je video njega da dolazi sa sekirom, da je samo legao sam, znači nisu ga nameštali ništa, da je čak sam i glavu namestio. Kaže da ga je dobro udario jedanput, da nije bilo potrebe da udara drugi put.“

Pred samo ubistvo, Goksi je pokušao da zaštiti Hrvatina, očigledno ne shvatajući da ga je upravo on namestio. „Kada je (Miljković) došao kod njega, Goksi ga je pitao šta je sa mnom, kao da ‘nemojte njega, on nema nikakve veze, tek je izašao iz zatvora’.“

Sa druge strane, Hrvatin koji je namestio ubistvo poslovnom partneru i čoveku koji mu je pomagao – dobio je od Belivuka za to svega 10.000 evra. 

Nakon ubistva, grupa je sa Veličkovićevog telefona počela da šalje poruke njegovom šefu Filipu Koraću. „On je nas odmah posle prve-druge poruke provalio“, kaže Hrvatin. 

Tada su mu poslali fotografiju Veličkovićevog tela na kojem su krvlju ispisali „Korać pička“. Ubrzo još jednu poruku: „Tik-tok, tik-tok, ovako ćeš ti da završiš, na’vataćemo te.“

Veličkovićevo telo su zatim samleli u mašini i bacili u Dunav, tvrdi tužilaštvo.

Grupa je, očigledno bila ponosna na to kako je izvršila ovo ubistvo. Imponovalo im je kada su ih upoređivali sa meksičkim narko-kartelima koji su poznati po tome da brutalno muče i ubijaju protivnike i snimaju ubistva.

„Kako nam kažu braća iz Crne Gore: ‘Ovo nijesmo ni u Meksiko viđali što vi činite tu’“, preneo je Miljković pohvale, prema poruci koja je deo dokaznog materijala. 

„Samo s leševima blejim, čudno mi da vidim živog čoveka“

Nakon ovog ubistva, Miljković, Belivukova desna ruka, žalio se da mu treba pauza.

„Moram na put malo da odmorim, odlepiću brate. Samo sa leševima blejim, čudno mi je kada vidim živog čoveka“, napisao je u poruci koju je poslao nepoznatoj osobi. 

Upravo je Miljković bio taj, kako objašnjava Hrvatin, koji se najviše bavio namamljivanjem žrtava i organizacijom ubistava, dok ga drugi aspekti kriminalnog posla nisu mnogo zanimali.

„(Miljković) je rekao da njega u stvari (Partizanova) tribina i ne interesuje“, rekao je Hrvatin. „Da ga više interesuju ti ulični poslovi, gde je napomenuo da ga poslovi sa drogom ne interesuju, da ga interesuju samo poslovi oko planiranja ubistava.“

U svom telefonu imao je veliku kolekciju fotografija izmasakriranih ljudi, ali nisu u pitanju bile samo njihove žrtve. Hrvatin je otkrio da mu je Miljković pokazao slike njegovih ljudi koji su bili obezglavljeni, a koje je ubio suparnički škaljarski klan.

„Voleo je da (slike) drži u telefonu, ne znam iz kog razloga, ali je voleo i imao je pun telefon tih slika – i onoga što mi nismo radili. Imao je slike koje su uradili kontra, pa su slali nama“, objasnio je. „Trup ceo sa odsečenom glavom, tu konkretnu sliku mi je pokazao i rekao da to nismo mi uradili, već Škaljari.“

Miljković ne samo što je svojim telefonom beležio ubistva, već je pazio da imaju i kopije na drugom mestu. Krajem decembra prošle godine fotografije je poslao osobi za koju tužilaštvo nije otkrilo ko je, uz poruku: „Da ti pošaljem slike klanica da ih imamo kod tebe, da nam se ne obrišu, jer ih imam samo ja.“

Ova Miljkovićeva kolekcija fotografija do koje je, zahvaljujući kolegama iz inostranstva, došlo naše tužilaštvo ključan je dokaz protiv grupe.

U svojoj najlukavijoј akciji, Miljković se preko aplikacije „skaj”, dopisivao sa suparničkom grupom – škaljarskim klanom, lažno se predstavljajući kao njihov član. „Miljković je vodio to i on je bio mag“, rekao je Hrvatin.

Na ovaj način, Belivukova grupa je uspela da u Crnoj Gori kidnapuje uticajnog škaljaraca, Mila Radulovića zvanog Kapetan, i njega iskoristi da namami još žrtava, piše u optužnici.

„Kapetana nisu lišili života, on nam je prosto bio potreban jer je imao keša, bio je na vezi sa svim Škaljarima tim viđenijim iz Crne Gore i bio je u neku ruku šef Aleksandru Šarcu i Lazaru Vukićeviću“, objasnio je Hrvatin. „Miljković je počeo da piše sa Kapetanovog aparata Šarcu i Vukićeviću (…) Slikali su Veljka Belivuka kako je otet i na taj način smo uspeli da navučemo Lazara.“

Vukićević je zagrizao udicu. Oko osam sati uveče njega je na jednom parkingu u Radničkoj ulici pokupio Belivukov saradnik. Pre nego što je prešao kod njega u automobil, Vukićević je prijatelju sa kojim je došao rekao da su ga „ako se ne vrati, ‘prodala’ braća Crnogorci“. Nakon toga, otišao je u Ritopek i više ga niko nije video.

Vukićević, sem što je radio za Škaljarce, bio je navijač Crvene zvezde i dolazio je u sukobe sa navijačima Partizana i Belivukovom ekipom. Tako je 2008. godine ranio Nikolu Vušovića, koji je povezan sa Belivukovom grupom i, sa kojim je, kako deluje, i deceniju kasnije bio u konfliktu – verovao je da je Vušović 2019. ispod njegovog „poršea“ postavio bombu i pokušao da ga ubije. Automobil je eksplodirao, ali Vukićević u tom trenutku nije bio u njemu. Njegov otac ispričao je da je bio u konfliktu i sa Miljkovićem jer je 2007. ili 2008. godine bio u ljubavnoj vezi sa njegovom sadašnjom suprugom. 

Kada se dovezao u kuću u Ritopeku, Vukićević je osetio da je u pitanju nameštaljka. Ali, bilo je kasno.

„On je izvadio pištolj jer mu je nešto bilo sumnjivo. Kada je video pištolj, prvi za pištolj i ruku je skočio Miloš (Budimir). Ovaj je uspeo da opali metak ali nikog nije pogodio”, objašnjava Hrvatin.

„Tu su oni njega na betonu prebili dobro. U planu je bilo da se ispituje (…) ali je on toliko bio prebijen da nije mogao da priča i samo su ga dovršili.“

Nalog koji su dobili od šefova Belivuka i Miljkovića, koji su se tada nalazili u Crnoj Gori sa zatočenim Kapetanom, bio je da Vukićevića najviše muče: „Ovoga puta dajte 102 odsto sebe. Molim vas, znači, iz petnih žila.“

Tako se i dogodilo. Vukićevića su dugo i brutalno mučili u kući, dok nije izdahnuo, sudeći prema slikama koje ima tužilaštvo, ali i porukama kojim su šefove u detalj izvestili o tome.

„Prenosite nam utiske, molim vas, znači dajte nam malo da nahranimo ego. Ne preskači mi te sočne detalje”, rekao im je Belivuk.

Za razliku od Vukićevića, Šarac se nije upecao. 

„Braćo, Šarac se usr’o, ne sme da dođe, pazi kad ne veruje ni Kapetanu“, poruka je koju je članovima grupe poslao Miljković preko „skaja”, a koja je citirana u optužnici. „Jebiga, ‘vataćemo ga.“

Iako je bio oprezan i izbegao odlazak u Ritopek, Šarac nije uspeo da se spasi. Nekoliko dana kasnije, teško je ranjen u garaži tržnog centra Ušće u Beogradu. Ubica mu je prišao s leđa i pucao u njega pred više ljudi. 

Šarac je preminuo u bolnici nekoliko dana nakon pucnjave i za njegovo ubistvo još niko nije optužen.

„Ja neću, kum mi je“

Naredni koji je završio u „klanici“ je Zdravko Radojević, kum jednog od članova Belivukove grupe Miloša Budimira.

„(Miloš) i njegov brat Marko su radili sa Zdravkom drogu u tim počecima, pre zatvora Miloševog, i znam da su kumovi“, objašnjava Hrvatin. „Došli su do saznanja da je Zdravko na kontrastrani, da on ima bliske kontakte sa Škaljarima i da je hteo da radi o glavi Marku Budimiru jer je njega mrzeo“.  

Radojević je bio iznerviran jer je verovao da su članovi grupe išarali mural njegovog brata, ubijenog navijača Crvene zvezde, pa je pretio da će da ih ubije, vidi se iz optužnice. Zbog toga su rešili da ga likvidiraju. 

Miljković je, predstavljajući se kao prodavac oružja, namamio Radojevića da se nađe kod parkinga kompanije „Lasta“ u blizini auto-puta Beograd-Niš sa Nebojšom Jankovićem, članom grupe koji ga je odvezao do Ritopeka. Prilikom ove otmice bili su veoma oprezni – dva automobila pratila su Jankovića i Radojevića kako bi bili sigurni da ih niko ne prati, dok je jedan išao ispred njih i proveravao bezbednost putanje. 

Radojevića su vezali, ispitivali i tražili da otključa svoj kriptovani telefon kako bi videli s kim je sve u kontaktu. Kada je Hrvatin došao u kuću, zatekao ga je uplašenog.

„Veljko Belivuk je rekao ovako: ‘Ajmo braćo, ko će da ga reši?’, gde je (Miloš) odmah odgovorio: ‘Ja neću, kum mi je’“, objašnjava Hrvatin. 

Onda je šef, kako tvrdi, odlučio da sam to obavi sekirom. „Preciznim jakim udarcem Belivuk je ubio Zdravka“.

Kod ovog ubistva, kako svedok opisuje, zaboravili su da prostoriju oblože najlonom. 

Radojevićevo telo su, poput tela ostalih žrtava, isekli i samleli u mašini, a potom bacili u Dunav, ali je policija u kući pronašla njegov DNK.

„Ja sam više za ulicu, pištolj”

Jedan od poznatijih kriminalaca koje je Belivukova grupa uspela da na prevaru ubije bio je Milan Ljepoja iz Niša. 

Ljepoja je bio u Pink panterima, čuvenoj kriminalnoj grupi koja je vršila spektakularne pljačke zlatara širom sveta. Zbog toga je hapšen u različitim zemljama: u Lihtenštajnu, ali je pobegao iz zatvora i opljačkao sledeću zlataru u Dubaiju, zatim je lociran i uhapšen u Francuskoj, odakle je prebačen u Lihtenštajn, pa u Srbiju da odsluži kaznu.

Početkom 2018. godine izašao je na slobodu i dve godine kasnije navodno učestvovao u organizaciji ekipe koja je poslata u glavni grad Ukrajine da ubije Belivukovog šefa i vođu kavačkog klana – Radoja Zvicera. Iako upucan nekoliko puta, Zvicer je preživeo, a Nišlije koje je Ljepoja poslao su uhapšene i sudi im u Ukrajini se za pokušaj ubistva.

Ovo je bio glavni razlog zbog koga je Belivukova grupa želela da ga ubije. Osim toga, verovali su da Ljepoja želi da likviira i Belivuka, Miljkovića i Marka Andrića iz Niša, pa su rešili da ga preduhitre, otkrilo je tužilaštvo. 

I Ljepoja se plašio za svoj život i tražio je da kupi blindirani automobil. Upravo to mu je i došlo glave – Belivuk i saradnici namamili su ga kako bi mu navodno prodali ta kola. 

Zbog kupovine je došao iz Niša, a sa navodnim prodavcem – članom grupe Dejanom Tešićem, našao se kod parkinga „Lasta“ u blizini Beograda. Tešićevim automobilom krenuli su ka Ritopeku, a kako bi bili sigurni da ih niko ne prati članovi grupe koji su se vozili za njima su čak izrežirali sudar i tako zaustavili saobraćaj. 

Ispred kuće u Ritopeku bio je parkiran blindirani „BMW“ koji je Miljković specijalno nabavio kako bi lakše namamio Ljepoju da uđe u dvorište – što se i desilo.

Hrvatin je došao u kuću nakon što je Ljepoja bio savladan.

„Belivuk je bio povređen, šepao je, u savlađivanju Ljepoje“, objasnio je Hrvatin i rekao da je, kada je sišao u „bunker“, video Ljepoju kako sedi. Nije, tvrdi, izgledao previše uplašeno.

„Već je bio najlon okolo, najlon ispod, na stolici je sedeo, sa lisicama pozadi, vidno izubijan i sedeo je i pričao najnormalnije“, objašnjava Hrvatin. „On je pričao o nekim dešavanjima, pitan je bio za onu pljačku u Dubaiju kako je rađeno.“

Pošto je razumeo šta ga čeka, ovaj niški kriminalac im je navodno rekao: „Ja nešto nisam za ovo, ja sam više za ono ulica, pištolj, fazon da se rešava.“

„Njemu je bilo strano ovo što smo mi radili”, objasnio je tužiocu Hrvatin.

Odlučili su da mu ne odrubljuju glavu, već da ga udave. Angažovala su se čak trojica, Belivuk, Hrvatin i Srđan Lalić koji su ga uz napor ugušili kesom i žicom, kako objašnjava svedok. 

Nakon toga, njegovo telo je uklonjeno na isti način kao i u slučajevima prethodnih žrtava.

„Najjači do sad, veruj ozbiljna borba”, izvestio je Belivuk nepoznatu osobu nakon ubistva, piše u optužnici. 

„Najbolji način da se navijači zaplaše“

Hrvatin je ispričao da ima saznanja da je Belivukova grupa navodno počinila još tri ubistva, mada za njih niko još nije optužen.

Objasnio je da ovaj klan stoji iza ubistva Ljubomira Markovića Kiće, vođe jedne od Partizanovih navijačkih grupa. To je urađeno, navodno, kako bi se zauzeo primat na tribini ovog kluba.

„Da bi zauzeli to mesto na tribini on (Miljković) je bio ubeđen da mora da se pomeri, da se smakne Kića“, ispričao je Hrvatin i objasnio da mu je rečeno „da je to najbolji način da se sve ostale frakcije na Partizanovoj južnoj tribini, koja je razbijena bila, da se zaplaše.“ 

Kića je ubijen početkom novembra 2019. godine i ubistvo zvanično nije rešeno. Hrvatin tvrdi da je u njega pucao ‘Lainović’, verovatno misleći na Ljubomira Lainovića, sina čuvenog kriminalca iz devedesetih Branislava Lainovića Dugog. Sin je nestao od tada.

Hrvatin tvrdi i da u akciji zarobljavanja Kapetana, kada je Belivuk sa saradnicima otputovao u Crnu Goru i upao u jedan od tajnih „štek“ stanova škaljarske grupe, bilo ubijenih.

„Upali su tamo na ‘štek’, tamo su likvidirali, po mojim saznanjima jednog sigurno, možda dvojicu, mislim da tog što su likvidirali (…) mislim da se Hodžić prezivao“, rekao je Hrvatin, najverovatnije misleći na Damira Hodžića koji se vodi kao nestao.

Svedok je spomenuo i da je grupa ranije kidnapovala i verovatno ubila neimenovanog kriminalca, ali se sećao samo njegovog nadimka.

„Imali su oni jedan parking na Padini”, rekao je Hrvatin. „Zaključivši iz priče, samo spomenute ovlaš, da su oni tu već odradili nekog čoveka kojeg su nazivali ‘Svinja’, ne znam detalje o tome, nikakve pojedinosti.”

„Neka plače špijun“

Osim za niz ubistava, Belivukova grupa optužena je i za mučenje i silovanje dvadesetdvogodišnjeg mladića iz okoline Požarevca. 

Belivukovi saradnici su ga videli kako fotogafiše Partizanov stadion i posumnjali da ih prati po nalogu neprijatelja. Bilo je pola sata iza ponoći jednog avgustovskog dana prošle godine. 

„Šta je bilo, došao si da cinkariš, došao si da pratiš Velju?“, začuo je mladić pitanje. On im je rekao da slika stadion jer je navijač „Partizana“, ali mu nisu poverovali. Odvukli su ga u prostorije koje je grupa koristila na stadionu.

Momak ih je znao od ranije pošto je bio redovan na utakmicama Partizana. Znao je da su navijači koji su ga presreli i odveli bili sa južne tribine i bliski Belivuku – svi stari oko dvadesetak godina, a neki i maloletni. 

Živeo je u blizini Požarevca u siromašnoj porodici. Na tribini je sakupljao polovnu odeću, stare patike i trenerke – neke je sam nosio, a neke je njegova sestra prodavala. Kako je naknadno ispričao u tužilaštvu, često je putovao autobusom sa navijačima da bi smanjio troškove i bio dobar sa svima. 

Otmičari su mu oduzeli telefon i pregledali sadržaj. Videli su da u kontaktima ima ljude sa tribine koje su Belivukovi saradnici smatrali neprijateljima. 

„Oni su imali u svojoj glavi da sam ja došao tu da nameštam Velju, Mareta. Cinkarenja nije bilo, znači niti je bilo namere nit ništa“, ispričao je mladić kasnije u tužilaštvu.

U Partizanovim prostorijama gde su ga odveli, vezali su ga za stolicu i počeli da se iživljavaju. Vikali su, udarali ga pesnicama i šutirali po glavi i po grudima. 

Iako je uporno negirao da je prenosio informacije i nadgledao ih, mučenje se nastavilo. Skinuli su ga golog, udarali, drškom od sekire mu prebijali prste na rukama i nogama. Potom su mu stavili lisice i zatvorili u prostoriju ispod istočne tribine gde su nastavili da ga zlostavljaju i muče tri dana. 

Naredno veče nesrećnog momka izveli su prebijenog pred grupu devojaka koja im se pridužila – za bilijarski sto. 

„Ja sam stajao ovako sa lisicama i mene su udarali štapom za bilijar, znači ja sam bukvalno pao dole na zemlju od udaraca“, ispričao je nesrećni momak. 

Isto veče Aleksa Šejić, koji je u restoranu radio i kao konobar, ga je i silovao. Sutradan je upoznao „velike igrače“.

„Taj treći dan pamtim, želeo bih da ga što pre izbrišem iz glave, pakao je to bio …. Došli su Velja Nevolja, Mare, došli su ti ’Principi’, tukli su me … Velja mi je rekao: ‘Za koga cinkariš’. Kaže: ’Pičko jedna ciganska, pičko jedna cinkaroška’. Rekao mi je da sam klošar, da sam svašta.“

Usledila je dodatna tura batina i konačno su ga pustili, uz upozorenje da godinu dana ne dolazi u Beograd jer će ga ubiti. Modrog, isprebijanog i malaksalog ostavili su ga kod naplatne rampe u Vrčinu odakle se do kuće vraćao peške. 

Iz poruka koje su razmenjivali članove grupe, a do kojih je tužilaštvo došlo, zaključuje se da su Belivuk i MIljković bili obavešteni o tome šta se dešava i da su izdavali naređenja mlađima kako da postupaju sa „špijunom“.

„Neka plače špijun, dok ne kaže sve, plakaće“, rekao je Miljković i čak ih nagovarao da momka seksualno zlostavljaju. 

Miljković je poslao Belivuku i glasovnu poruku u kojoj se čuje glas žrtve gde priznaje da ih je posmatrao i prenosio poruke za suparničku navijačku grupu Alkatraz.

„Isekli bi i ovoga nego nije vredan posla… Pustili smo ga da ne moramo i njega da deremo“, rekao je Miljković.

„Sreća njegova naletio je u ponedeljak kad je gužva“, odgovorio je nepoznati muškarac.

Jedan od mlađih „Grobara“ koji su mučili mladića, Vojislav Đorđević, potvrdio je tužilaštvu šta se dogodilo i biće svedok u postupku protiv grupe. Uhapšen pogrešan čovek 
Prilikom razbijanja grupe u februaru ove godine, tužilaštvo je sumnjičilo Vuka Vučinića da je namamio Gorana Veličkovića Goksija i odvezao ga u Ritopek. Vučinić u vreme hapšenja grupe nije bio u zemlji, pa se nešto kasnije vratio i predao policiji. Očigledno da je tužilaštvo napravilo grešku i sumnjičilo pogrešnu osobu s obzirom da je na kraju Bojan Horvatin optužen da je „pokupio” Goksija, što je i sam priznao u tužilaštvu. Vučinić je prošlog meseca pušten iz pritvora i istraga protiv njega će verovatno biti obustavljena.

„Sad је drugačije pakovanje robe“

Deo koji je tužilaštvo slabije rekonstruisalo jeste na koji način se grupa bavila trgovinom drogom.

Bojan Hrvatin nije znao mnogo o tome. Ispričao je samo da su koristili prostorije na stadionu Partizana da prodaju široki spektar narkotika. „Spid, marihuana, skank, kokain, bio je i neki MDMA ili ‘mačka’, svašta je tu bilo”, rekao je Hrvatin.

Policija je, međutim, u istrazi pronašla dva svedoka koji su znali nešto više. Belivukov dugogodišnji prijatelj odlučio je krajem maja da ispriča o svojoj ulozi u ovom poslu.

„Poznajem Belivuka oko 10 godina. U više navrata sam se viđao sa njim jer je dolazio kod mene u auto-servis kako bi popravljao vozila“, rekao je u policiji Vladimir Dimitrijević navodeći da su mu Belivuk i Miljković bili gosti na svadbi pre dve godine. On je ispričao da ga je Belivuk navodno pitao da im pomogne u poslu sa drogom.

„Kriptovani mobilni telefon dobio sam pre oko godinu i po dana od Veljka, a povod je bio kada me je Veljko pitao da u podrumu koji se nalazi u sastavu auto-servisa pričuvam kokain.“

Kako je naveo, prvi put je dobio jedan kilogram kokaina upakovanog u paket u obliku cigle. Ubrzo je Belivuk došao kod njega u podrum, otvorio kokain i prepakovao ga u 20 paketa od po 50 grama, a Dimitrijeviću na stolu ostavio 1000 evra za ovaj posao, ispričao je on. 

Droga je nastavila da stiže, kako je rekao, u količinama do osam kilograma po jednoj turi, a Dimitrijević ju je prepakivao i mešao sa drugim supstancama kako bi povećao količinu.

Ovo je, kako kaže, nastavio da radi sve do hapšenja Belivuka i drugih članova grupe u februaru ove godine.

„Kada sam to video otišao sam u podrum i izneo vagicu, vakuum mašinu i sto koji sam koristio kada sam pakovao kokain. Vagicu sam polomio i bacio u delove kao i mašinu za vakumiranje, a sto sam ostavio pored kontejnera.”

Pošto je u tom trenutku kod njega i dalje bilo četiri paketa kokaina, nepoznata osoba pisala mu je preko kriptovanog telefona tražeći „Sopranovu robu“. Soprano je bilo Belivukovo šifrovano ime na „skaju“. Dimitrijević je navodno odvezao kokain na dogovoreno mesto, parkirao kola i izašao, a pošto je nepoznati muškarac preuzeo „robu“, vratio se u automobil i odvezao nazad.

„Za sve ove ‘ture’ kokaina koje su dolazile do mene i od mene ukupno sam dobio oko 12.000 evra. Novac sam u više navrata dobijao kada sam odlazio po isti na stadion FK Partizan“, rekao je Dimitrijević.

Ipak, mesec dana nakon saslušanja u policiji Dimitrijević je u tužilaštvu povukao sve što je rekao. Naveo je da nije kriv i da ne zna ništa o drogi, kao i da nikada nije imao „skaj“ telefon. 

Ipak, tužilaštvo je obezbedilo druge dokaze koji potkrepljuju njegov prvi iskaz – našli su tragove droge na kutijama u njegovom podrumu, ali i poruke sa skaj telefona u kojima mu Belivuk navodno daje instrukcije oko pakovanja kokaina.

„Brate od sad kad praviš, pa na ubuduće daj uvek 20 kesa, a dve skloni na stranu… Ako Mrša pita što fale dve ti reci da je sad drugačije pakovanje robe“, poslao je Belivuk Dimitrijeviću u julu prošle godine i dodao: „Ako pita nešto ti kažeš da su pre kocke imale 1100 (grama) a sad ove imaju 1000, druga roba.“

O poslu sa drogom pričao je i optuženi Aleksa Šejić. 

On je rekao da je poverenje grupe zadobio jer se isticao u šaranju grafita navijača Crvene zvezde pa su mu dali da radi i spava u prostorijama restorana na stadionu Partizan. 

Tu je pre radnog vremena prepakivao različite vrste droga koje je dobijao u paketima od 100 grama u manje pakete, isprčao je Šejić u policiji. Rekao je i da mu je „menadžer“ u ovom poslu bio Milovan Tadić Miksa koji mu je davao instrukcije šta treba da radi sa drogom. I Šejić je kasnije u tužilaštvu porekao sve što je prethodno priznao, ali će tužilac, po svemu sudeći, njegovo priznanje predstaviti sudu kao dokaz.

Grupa je optužena i za veću količinu oružja koju je policija pronašla u skrivenom delu kuće u Ritopeku. 

Pronađeno je 100 komada oružja, uglavnom pištolja i pušaka, ali i jedan mitraljeza, nekoliko bombi, kao i eksploziv i granate. Policija je u toku istrage pokušala da utvrdi kako je ovo oružje dospelo u ruke Belivukove grupe, ali bezuspešno. Većina oružja stara je više od 30 godina, a samo za nekoliko policija je uspela da uđe u trag prethodnih vlasnika, ali ne i da otkrije od koga ga je ova ekipa nabavila.

Zbog ovog oružja su optuženi Vlado Draganić, vlasnik kuće u Ritopeku, ali i Belivuk, Miljković i drugi članovi grupe koji su je koristili. 

„Ako Stefanović ne ostane – možemo da kupimo prnje“

Dok optužnica otkriva detalje o tome kako je Belivukova grupa ubijala žrtve, u njoj gotovo da nema ništa o vezama koji je ovaj klan imao u srpskoj policiji i politici.

Nema ni naznaka da će u nekom nastavku istrage biti uhapšeni ljudi iz države koji su omogućili da ova grupa naraste u jednu od najmoćnijih u prestonici i počini seriju brutalnih likvidacija.

U svom svedočenju, Hrvatin je tek na jednom mestu veoma kratko spomenuo bivšeg ministra policije Nebojšu Stefanovića kao nekog od čije pozicije je zavisila budućnost grupe i to prenoseći šta je posredno čuo da Belivuk kaže.

„(Miloš Budimir) spomenuo mi je, to su Miloševe reči, a Veljine koje mi je preneo, rekao je: ‘Sada su izbori, ne znamo da li će Stefanović da ostane ministar, ako ne ostane možemo svi da kupimo prnje i da letimo, da idemo iz ove zemlje’”, rekao je Hrvatin ne iznoseći više detalja.   

U vreme kada je Stefanović bio na čelu MUP-a, Belivukova grupa je narasla i očigledno imala podršku. FELJTON.rs je pre nekoliko godina pisao o tome da je policija tih godina hapsila gotovo isključivo kriminalne grupe koje su bile konkurencija Belivuku i „Kavčanima” – pripadnike škaljarskog klana i drugih povezanih grupa.

Stefanović je javno negirao sumnje da je sarađivao sa Belivukom, a tužilaštvo ga nije saslušavalo o vezama sa ovim klanom.

U Hrvatinovom svedočenju pominje se i druga uticajna ličnost iz policije koja je na „skaju” imala nadimak Šerif i bila u vezi sa klanom. Rekao je da se taj čovek preziva Papić, te je moguće da je mislio na Gorana Papića, bivšeg zamenika načelnika Službe za borbu protiv organizovanog kriminala SBPOK, koji je već uhapšen zbog navodne usluge koju je učinio klanu – ali u dokumentu nema potvrde da je Hrvatin mislio baš na njega.

Ispričao je da je Papić jednog dana došao i spomenuo da postoji neka istraga policije, ali nije otvoreno govorio o detaljima. Pričao je o „smart” automobilu, kao i da je policija koristeći informacije sa baznih stanica otkrila ko je vozio Veličkovića tog dana kada je nestao, a spominjao je i kuću za koju se, međutim, ispostavilo da nije njihova jer se nalazila u Smederevu. 

Hrvatin je tužiocu rekao da članovi grupe nisu bili sigurni da li je Papić ispipavao da li oni imaju nešto sa nestankom Veličkovića ili je hteo da ih upozori.

„Da li je on tada između redova nama rekao ili ne, ali možda je tako ispalo da smo mi od tada za akciju uzimali nove ‘skaj’ aparate… Od tada ne koristimo više naše aparate nego koristimo nove samo za taj posao.“

Svedok je objasnio da je Papića viđao u bašti stadiona i u bunkeru, kada je dolazio na sastanke sa Belivukom i Miljkovićem i da bi ga bez problema prepoznao. Opisao ga je kao osobu koja ima zaliske i nosi naočare. 

Tužilac mu, međutim, nije pokazao nikakvu fotografiju i nije utvrdio da li je mislio na Gorana Papića.   

Više o svojim navodnim vezama sa političarima Belivuk i Miljković su govorili kada su saslušavani u tužilaštvu.

Belivuk je ispričao da je činio različite usluge koje mu je tražio predsednik Vučić – da kontroliše da se na Partizanovim tribinama ne skandira protiv predsednika, da zastrašuje one koji su organizovali proteste protiv vlasti, obezbedi mir na Paradi ponosa, ali i da utiče na taksiste da otkažu proteste protiv aplikacije za prevoz „CarGo“, piše u transkriptu Belivukovog saslušanja koji je KRIK objavio pre dve nedelje.

Rekao je da se i lično video nekoliko puta sa Vučićem, a predsednik je ove tvrdnje javno demantovao.

Miljković je ispričao da se, osim sa Vučićem, sastajao i sa ministrom policije Aleksandrom Vulinom, koga je navodno upoznao preko svog dede Svetozara Vujačića, Vulinovog savetnika, kako je objavila Njuzmaks Adria. 

Vulin je ovo, takođe, demantovao.

Kako bi izazvali tužilaštvo da utvrdi da je ono što su Belivuk i Miljković ispričali laž potpredsednik Srpske napredne stranke Miloš Vučević i član Pokreta socijalista Đorđe Komlenski pre nekoliko dana su čak podneli krivičnu prijavu protiv Vučića i Vulina.

Jedno je sigurno – optužnica ne donosi odgovor na pitanje ko je iz države štitio ovaj klan godinama i omogućio mu da postane jedna od najmoćnijih grupa u Beogradu.

Mnoge ljude iz vrha politike i policije za koje su mediji ranije utvrdili da su sarađivali sa Belivukom, tužilaštvo nije saslušalo i nije poznato da li se ikakva istraga vodi protiv njih.

Jedan od njih je Nenad Vučković Vučko, žandarm koji je često viđan na tribini sa Belivukovom ekipom. Bio je bitan čovek ove grupe u policiji, ali i njihova veza sa tadašnjom najmoćnijom ženom MUP-a – državnom sekretarkom Dijanom Hrkalović.

Osim njih, grupi je bio blizak i generalni sekretar Vlade Novak Nedić. Sa njim su Belivuk, Vučković i ubijeni Belivukov prethodnik Aleksandar Stanković zvani Sale Mutavi vežbali pucanje na državnom vojnom strelištu u Pančevu, otkrio je javnosti Vojni sindikat Srbije. Ove tvrdnje nije bilo moguće dokazati pošto su dokazi poput snimaka video-nadzora i evidencija ulazaka na strelište misteriozno nestali.

Jedan od razloga za ovo može da bude i to što je tužilac odlučio da istraži samo poslednji period rada Belivukove grupe, ne ulazeći dublje u prošlost kada su ove veze kriminalaca, policajaca i političara bile vidljivije i lakše dokazive. Naime, u optužnici piše da je Belivukova grupa formirana tek 2019, iako je ona postojala godinama ranije.

POSTANITE NAS NOVINAR…

Ako imate informaciju koju treba da zna celokupna srpska javnost, ako imate bilo kakav problem, a policija ili bilo koji drzavni organ nece da vam pomogne, na pravom ste mestu! Ako imate fotografiju koju mora da vidi Srbija, ne gubite vreme! Pošaljite nam vest koju ćemo mi, ako za to ima potrebe, i dodatno proveriti. A potom čitajte u feljtonu ili na portalu feljton.rs.

Za naše najvrednije insajdere pripremili smo brojne poklone iznenađenja i vredne nagrade.

pisite nam

feljton.rs@gmail.com

Pratite nas na društvenim mrežama

https://www.instagram.com/feljton.rs/

https://www.facebook.com/feljton.rs

(FELJTON.rs/krik)