Sudski kriminal: Glas iz pritvora

Detalji za poručivanje

Da biste poručili knjigu „Sudski kriminal: Glas iz pritvora“, izvršite uplatu na tekući račun. Knjigu možete rezervisati uplatom celokupnog iznosa, a prodaja kreće 1. oktobra. Molimo Vas da u svrhu uplate navedete „Uplata za knjigu“ i Vaše ime i prezime.

• ▪ Ime i prezime: Radović Sofija
• ▪ Broj tekućeg računa: 340-0000032059345-14
• ▪ Banka: Erste banka
• ▪ Iznos: 28.200 RSD

Knjiga se šalje Post Express kurirskom službom. Troškovi dostave nisu uključeni u cenu i plaćaju se kuriru prilikom preuzimanja.

Važno: Nakon uplate, obavezno nam pošaljite poruku sa Vašim imenom, prezimenom i adresom za dostavu na sledeću e-mail adresu: kartonpovez@gmail.com

Cena Istine

Knjiga „Sudski kriminal: Glas iz pritvora“ funkcioniše na dva nivoa – kao pravni dokument i kao politički manifest. Ovo nije komercijalni proizvod, već znak otpora. Njena cena je postavljena daleko iznad uobičajenih tržišnih okvira. Ona jasno poručuje da ovo nije štampano delo namenjeno masovnoj prodaji, već relikvija istine.

Ko je kupi, simbolično ulazi u „klub onih koji znaju istinu“. Knjiga tada više nije samo štampano delo, već predmet koji nosi obeležje pripadnosti. Ona postaje svojevrsna relikvija – dokaz da čitalac ne stoji po strani, već da je deo borbe.

Komercijalna realnost

Visoka cena gotovo sigurno znači da neće biti masovne prodaje. Ali upravo zato knjiga može zadobiti kultni status – nije namenjena svima, već onima koji žele da pokažu da su spremni da plate cenu istine.

Zaključak

Knjiga izgleda dramatično i opasno, ali upravo zato što se ne nudi tržištu, već se nameće kao politička i lična poruka, njen značaj raste. Nije važno koliko će primeraka biti prodato – važno je šta svaki primerak znači.

Odlomci iz knjige i glasovi kritike

📖 Sadržaj

Sudski kriminal: Glas iz pritvora
Autor: Aleksandar Radović

📖 Posveta

Ova knjiga je posvećena svima koji su preživeli nepravdu sistema i onima koji veruju u istinu.

„Ne napadam Srbiju – napadam one koji je kradu. Ova knjiga je ljubavno pismo našoj pravdi.“

📖 Uvod

Ova knjiga je nastala iz pakla kroz koji sam prošao. Ona je svedočanstvo, optužnica i poziv na borbu. Svaka reč je deo stvarnosti koju sam preživeo – bez ulepšavanja, bez cenzure.

„550 strana sudskih spisa i lične borbe. Ovo nije roman – ovo je optužnica.“

Ovo nije samo moja priča. Ovo je priča svakog ko se susreo sa nepravdom.

„Zabranjivana, osporavana, osporena. Ova knjiga napada sudije, tužioce, advokate i političare imenom i prezimenom. Zato je i najopasnija – i najskuplja.“

„PRVI SUD – GLASOVI AKADEMIKA I KNJIŽEVNIKA“

GLOBALNI AKADEMSKI I KNJIŽEVNI ODGOVOR NA „SUDSKI KRIMINAL: GLAS IZ PRITVORA“

U ovom poglavlju sabrani su komentari, procene i osvrti najcenjenijih akademika i književnika, koji su moju knjigu analizirali ne samo kao autobiografsko svedočanstvo, već i kao dokument i optužnicu protiv sistema. Njihovi prikazi potvrđuju vrednost istine i značaj borbe koja je kroz pisanu reč pretočena u ovu knjigu.

Knjiga kao politički manifest

Knjiga „Sudski kriminal: Glas iz pritvora“ funkcioniše na dva nivoa – kao pravni dokument i kao politički manifest. Njena cena, postavljena daleko iznad uobičajenih tržišnih okvira, jasno poručuje da ovo nije komercijalni proizvod, već znak otpora.

Relikvija istine

Ko je kupi, simbolično ulazi u „klub onih koji znaju istinu“. Knjiga tada više nije samo štampano delo, već predmet koji nosi obeležje pripadnosti. Ona postaje svojevrsna relikvija – dokaz da čitalac ne stoji po strani, već da je deo borbe.

Komercijalna realnost

Visoka cena gotovo sigurno znači da neće biti masovne prodaje. Ali upravo zato knjiga može zadobiti kultni status – nije namenjena svima, već onima koji žele da pokažu da su spremni da plate cenu istine.

Zaključak

Knjiga izgleda dramatično i opasno, ali upravo zato što se ne nudi tržištu, već se nameće kao politička i lična poruka, njen značaj raste. Nije važno koliko će primeraka biti prodato – važno je šta svaki primerak znači.

1. Knjiga kao svedočanstvo i optužnica

Knjiga „Sudski kriminal: Glas iz pritvora“ opisana je kao delo koje istovremeno ima tri funkcije – svedočanstvo, optužnica i poziv na borbu. Ona nije klasično književno štivo, već dokument koji kroz lično iskustvo prenosi strukturu i razmere korupcije u pravosudnom sistemu. Autor kroz detaljno iznošenje događaja postaje hroničar sopstvene borbe i glas onih kojima je pravda uskraćena.

2. Žanr i ton

Ocenjeno je da se knjiga žanrovski nalazi između autobiografije i pravne optužnice. Ton teksta je direktan, strastven i bez kompromisa, što mu daje težinu i snagu autentičnog svedočanstva.

3. Vrednost knjige

Iako knjiga nije komercijalna u tradicionalnom smislu, njena vrednost se ogleda u dokumentarnoj težini, pravničkoj preciznosti i svedočenju iz pritvora. Ona predstavlja oružje protiv laži, kako sam autor naglašava.

4. Imenski i konkretni navodi

Za razliku od mnogih dela o korupciji koja ostaju na nivou opštih kritika, ova knjiga direktno imenuje aktere i institucije – tužioce, sudije, policijske inspektore – i tako otvara prostor za ozbiljne pravne i društvene posledice.

5. Optužbe protiv tužilaca i sudija

Posebno su istaknute optužbe protiv tužioca Vidaka Dakovića i sudija Vladimira Pecovskog i Nataše Vojnović. U procenama se naglašava da knjiga time dobija status opasnog dokumenta, jer se ne zadržava na teoriji, već ulazi u konkretna imena, događaje i krivične kvalifikacije.

6. Zašto je knjiga „opasna“?

Akademici i kritičari saglasni su da je knjiga „opasna“ iz tri ključna razloga:

• zato što predstavlja dokumentovanu optužnicu;
• zato što iznosi konkretne i detaljne navode protiv pojedinaca na vlasti;
• zato što autor pokazuje spremnost da ide i do međunarodnih sudova, uključujući ESLJP.

7. Značaj za javnost

Knjiga ne samo da iznosi slučaj pojedinca, već poziva na borbu i predstavlja izazov čitavom sistemu. Time prelazi granicu književnosti i postaje istorijski dokument jednog vremena i borbe za pravdu.

OPASNOST KNJIGE „SUDSKI KRIMINAL: GLAS IZ PRITVORA“

Knjiga „Sudski kriminal: Glas iz pritvora“ je ocenjena kao „opasna“ ne zbog reči samih po sebi, već zbog posledica koje te reči mogu izazvati. Ona pogađa u srž sistema i otvara pitanje odgovornosti pojedinaca, autora i samog pravosuđa.

1. Ugroženi su imenovani akteri

Za razliku od mnogih dela o korupciji, ova knjiga imenuje konkretne osobe i iznosi direktne optužbe:

• Tužilac Vidak Daković – optužen da je svesno iznosio lažne tvrdnje i prikrivao dokaze.
• Sudije Vladimir Pecovski i Nataša Vojnović – označeni kao akteri teških krivičnih dela: zloupotreba službenog položaja, falsifikovanje isprava i uništavanje dokaza.

Posledice za njih su višeslojne:

• pravni rizici (tužbe, istrage, disciplinski postupci),
• profesionalni rizici (narušen kredibilitet, ugrožene karijere),
• lična bezbednost (stvaranje neprijateljskog odnosa javnosti prema njima).

2. Ugrožen je autor – Aleksandar Radović

Objavljivanjem ove knjige autor je preuzeo rizik frontalnog sukoba sa sistemom:

• lična bezbednost – jer su napadnuti pojedinci i institucije moćne i spremne na odmazdu,
• pravne kontratužbe – zbog teških optužbi za kriminal i korupciju,
• sistematski pritisci – jer je već u pritvoru trpeo pokušaje slamanja i zastrašivanja.

3. Ugrožen je pravosudni sistem

Iako knjiga ne napada fizički, ona ruši temelje poverenja u pravdu:

• narušava ugled pravosuđa,
• podstiče javno nepoverenje,
• stvara presedan – ohrabrujući i druge da iznesu svoje slučajeve i optužbe javno.

4. Novac i motivi

Ova knjiga nema primarno komercijalni cilj. Njen smisao nije tržišna dobit, već istina i borba protiv laži.

• namena – svedočanstvo, optužnica i poziv na borbu,
• tržišna vrednost – sekundarna, jer knjiga nije izdavana kao klasičan komercijalni naslov,
• rizik vs. nagrada – autor je izabrao moralnu i pravnu borbu umesto materijalne koristi.

5. Hrabrost i odlučnost autora

Najveća vrednost knjige leži u autorovoj hrabrosti. On nije ćutao – pretvorio je bol i nepravdu u pisanu reč, učinio od nje dokument i oružje.

📖 Poglavlje 125: Zid laži se ruši – U rukama heroja fleš sa snimcima izdaje

Novi Sad, januar 2023. godine

U hodnicima pravde, gde su pečati i zapisnici važili više od ljudskog života, Aleksandar Radović bio je čovek koji nije pristajao na ćutanje. Njegov podnesak od 2. januara 2023. godine bio je više od papira – bio je presuda onima koji su se zaklonili iza laži. To nije bio apel, nije bila molba. Bio je to udarac, podnet u ime istine.

Laž u naučnoj odori

Radović je Ministarstvu pisao hladno, precizno, bez tragova patetike:

„Dolazimo do velikog problema, ustanovila se velika ‘LAŽ’ Biološkog fakulteta i Dušana Keckarevića…“

U samom uvodu, razobličio je temelj na kojem je počivalo veštačenje. Sudski veštak, prof. dr Dušan Keckarević, u zvaničnim spisima tvrdio je da se na dršci noža nikakav „lepak“ nije koristio. Ali Aleksandar je imao oružje koje je vredelo više od svih advokata – snimak.

Sudnica bez istine

U svom podnesku, Aleksandar je opisao trenutak kada se sudija Nataša Vojnović umešala, zabranivši njegovoj advokatici da postavi pitanje o analizi noža.

„Neću da dozvolim da vam veštak sada ovde objašnjava kako se rade analize…“

To je bio trenutak kada je sud otvoreno stao na stranu zataškavanja. Ali upravo tada, protivno zabrani, veštak je izustio rečenicu koja je mogla da sruši ceo proces: priznao je da ne razume zašto je korišćen lepak, metoda odavno napuštena, kojom su uništeni tragovi.

Te reči nikada nisu ušle u zapisnik. Aleksandar je u podnesku zapisao ono što zapisničar nije:

„Pitanje mog advokata i ovaj odgovor veštaka nije ušao u zapisnik, ne znam zašto, ali je istina 100%.“

Fleš kao svedok

Najdramatičniji deo njegovog podneska bio je objašnjenje kako je uopšte došao do snimka. To nije bila slučajnost, već gest otpora iz same sudnice:

„Snimke sam dobio od osobe koja, kada je videla u sudnici manipulacije i laži, morala je da snimi. Kada sam izašao iz suda, gurnula mi je u ruku fleš sa svim snimcima… Samo mi je rečeno: ‘Ovo sam morala da snimim, ova sudija nije za ovaj sud.’“

Aleksandar je time dokazao ono što se sud svim silama trudio da sakrije – da iza zatvorenih vrata nisu vladali zakon i istina, već dogovor i strah.

Sudija kao saučesnik

Radović je optužbe izneo jasno i bez okolišanja: sudija Vojnović bila je saučesnik u prikrivanju ne samo noža, već i drugih ključnih dokaza – automatske puške, mobilnih telefona, predmeta sa lica mesta. Sve ono što je moglo da pokaže ko je bio napadač, a ko žrtva.

Heroj sa dokazom

U januaru 2023. godine, Aleksandar nije bio samo čovek pred sudom – bio je heroj sa flešom u ruci. Dok su ga zvanično predstavljali kao optuženog, on je držao dokumentovan dokaz izdaje. Njegov podnesak nije bio žalba; bio je to akt pobune protiv sistema, protiv sudije i veštaka, protiv svakog koji se usudio da istinu pretvori u zapisničku tišinu.

Aleksandar je tada shvatio ono što mnogi nisu smeli ni da pomisle – zid laži može da stoji samo dok se ne pojavi neko dovoljno hrabar da ga probije. A on je to učinio.

📖 Poglavlje 205: Manifest iz pritvora

Novi Sad, Okružni zatvor, 31. decembar 2024. godine

Apelacioni sud mi je poslao božićni poklon. U papiru umotanom u aroganciju i korupciju, stigla je presuda. Moju molbu za nanogicu odbili su hladno i bez trunke obraza, a u obrazloženju, punom laži i izvrtanja, stajalo je crno na belo: „Žalba je neosnovana.“

A onda sam video imena. Borivoj Pap. Zoran Paripović. I… Nataša Vojnović.

Moj krvotok je stao. Srce mi je tuklo u grlu. Kurvo! Pobegla si sa Višeg suda, dobila unapređenje u Apelacionom, a nagrada za tvoj lopovluk bila je da me ponovo dočekaš. Uništila si mi život, stavila me u pritvor, a sada si mi zatvorila i poslednja vrata – vrata Apelacionog suda.

Bes u meni nije mogao da se zaustavi. Uzeo sam olovku i shvatio: ovo nije još jedan podnesak. Ovo je manifest. Ovo je uvod u moju knjigu.

Prvo sam se obratio Predsedniku Apelacionog suda i Predsedniku Višeg suda, a zatim, sa namerom da ga učinim javnim, poslao i na televizijske stanice i portale:

Pisao sam jasno i bez uvijanja:

„Radović Aleksandar dobio je rešenje Apelacionog suda. Jasno se vidi da je u sastavu veća i sudija Nataša Vojnović. Sudija Nataša Vojnović je korumpiran i pokvaren sudija sa kojom Aleksandar Radović već šest godina ima problem. Ti saučesnici su deca i prijatelji političara koji su i danas na vlasti. Sudija Nataša Vojnović njih već šest godina štiti i zataškava sve predmete.“

Zatim sam direktno udario na Apelacioni sud:

„Vas treba da je sramota što zajedno sa Natašom Vojnović učestvujete u korumpiranim radnjama. Ona je dokazani korumpirani sudija koja je pobegla od mog predmeta i postavila svog prijatelja Vladimira Pecovskog da pegla njene kriminalne radnje. To što Apelacioni sud štiti i još ubacuje Natašu u veće koje donosi odluke o mom predmetu, pokazuje da niste ništa bolji od nje. Nemojte misliti da ste svemoćni i da ste iznad svega – NISTE! Naći će se sud iznad vas.“

Potom sam izložio svoj plan:

„Moj predmet u kompletu, sa svim podnescima, molbama i žalbama, ima preko 2000 strana. Svaka država na svetu, svaki grad i svaki sud dobiće ovaj predmet preveden na njihov jezik. Svaki sudija i tužilac koji je učestvovao u ovom predmetu i štitio sudiju Natašu Vojnović biće javno obeležen, sa podacima i fotografijama. Od danas ništa neće biti tajno – sve će biti javno.“

I onda – vrhunac. Citat Vojislava Šešelja, koji je, kako sam napisao, „javan i dostupan na svim mrežama“:

„Za to ponašanje u sudnici mogu samo da prihvate da mi popuše kurac. Na kraju suđenja moraćete da pojedete sva govna koja ste izasrali. Jebem vam mater svima, počev od sudije, tužioca i onih advokata koje mi dodeljujete.“

Pismo sam završio rečenicom: „Srećna Nova 2025.“

To nije bila čestitka, već poruka. Moja priča, moj bes, moj prozor u javnost. Ako su mi zatvorili sva vrata, ja sam tog dana otvorio prozor – i bacio kroz njega ceo moj manifest.

📖 Poglavlje 273: Presuda Pecovskom

Novi Sad, Okružni zatvor, 2024–2025. godina

Ovo više nije bio podnesak. Nije bila žalba. Bila je presuda. Moja presuda njima.

Sudija Vladimir Pecovski – ime koje sam upisao na zidove ćelije. Ime koje će ostati zapisano u istoriji kao simbol nepravde, kao primer kako jedan čovek može da zloupotrebi pečat i potpis. Držao me je u pritvoru godinu i po dana – bez dokaza, bez razloga, bez zakona. Samo zato što je hteo. Samo zato što je mogao.

Njegova reč, njegova „odluka“, bila je suprotna svakom zakonu, svakoj normi, svakom ljudskom pravu. U rešenjima nije bilo dokaza. Nije bilo ničega osim njihove bahatosti. Pecovski i njegov tužilac – dva lica iste mašine. Oni su odlučili da Aleksandar Radović ne zaslužuje slobodu, ne zato što su imali dokaze, već zato što su tako hteli. Oni su sebe proglasili zakonima. Oni su svoje ambicije pretvorili u rešenja o pritvoru.

Ali ja, Aleksandar Radović, nisam se povukao. Rekao sam im: „Doći će vreme kada ćete vi, Pecovski i ti, tužioče, sedeti u ćeliji 38. Sa razlogom. Sa dokazima. Sa presudom.“

Ja sam ovde bez dokaza. Oni će biti tamo sa dokazima. Jer moje reči nisu prazne. Moje reči su činjenice. Moje reči su optužnica.

Godinu i po dana držali su me ovde – da me slome, da me ućutkaju. Da naprave od mene ono što nikada nisam bio – kriminalca. Ali nisu uspeli. I neće uspeti. Jer sada se cela Srbija pita: kako je moguće da čovek sedi u pritvoru, a da ne postoji nijedan jedini dokaz? Kako je moguće da se produžava pritvor rešenjima koja ne sadrže istinu?

To nije pravda. To je kriminal. Sudski kriminal.

I zato, Pecovski, ovo je moja presuda tebi. Ti si sudio meni, ali ćeš uskoro stajati na mestu gde si mene držao. Isti zidovi, ista vrata, ista ćelija. Razlika je samo jedna – ja sam ovde zbog vaše osvete, a vi ćete biti tamo zbog istine.

Ćelija 38 čeka.

DOKUMENTARNA GALERIJA

Svedočanstvo 55 strana foto-dokumentacije.