FELJTON.rs NEWS PORTAL
FELJTON.rs
24.03.2021.
„Imaš li ti pojma uopšte ko sam ja?“ Sigurno ste bar jednom u životu čuli da se neko nekome obratio ovim rečima.
„Znaš li ti ko sam ja?“, urlaće bahati biznismen u banci zato što želi da mimo procedure dobije neku uslugu.
„Znaš li ti ko sam ja?!“, reći će nasilnik obezbeđenju kluba dok ga izbacuju zbog neprikladnog ponašanja.
“Znaš li ti ko sam ja?”, reći će predator kada naiđe na odbijanje, granicu ili suočavanje sa posledicama svojih postupaka.
E, sada smo svi u audio-snimku koji je Danijela Štajnfeld dostavila Tužilaštvu čuli da je istu rečenicu izgovorio Branislav Lečić svojoj 28 godina mlađoj koleginici.
Upravo ova povlašćenost, grandiozni stav, prenaduvani osećaj lične vrednosti, ideja da drugi ljudi vrede manje, nedostatak empatije i nedostatak odgovornosti samo su neke od prepoznatljivih crta narcističkih struktura ličnosti.
„Znaš li ti ko sam ja?“ je tipična rečenica koju iznova i iznova izgovaraju ljudi koji bi na testu narcizma verovatno osvojili veliki broj poena. Ova rečenica je toliko tipična za sve teške i toksične ljude da je jedan od vodećih savremenih eksperata za narcizam, dr Durvasula Ramani baš ovako nazvala svoju knjigu: „Znaš li ti ko sam ja? – Kako sačuvati razum u eri narcizma, povlašćenosti i necivilizovanosti“.
Jedno od glavnih pitanja koje se postavlja kada ovakvi slučajevi emotivnog i seksualnog nasilja isplivaju u javnost jeste: Zašto nije odmah rekla? Zašto je pošla za njim? Šta je uopšte tražila sa njim?
Ovakva pitanja postavljamo zbog kognitivne disonance – zbog poteškoća koje naš um ima kada treba da spoji dve nespojive informacije, na primer: „On je veliki glumac, šarmer i aktivista“ i „On je počinio zlostavljanje“. Sa istim ovim poteškoćama se susreće i žrtva: „On je moj kolega, mentor, prijatelj“ i „On sada radi nešto što me povređuje”.
Kada ne možemo da spojimo dve oprečne informacije, odlučimo se da jednu prihvatimo, a drugu ignorišemo – biramo informacije koje nam ulivaju osećaj sigurnosti i prihvatamo ono u šta nam je lepše i lakše da poverujemo.
Na ovom principu počiva izluđivanje (eng: gaslighting), manipulativni način komunikacije u kom se devalvira i poriče nečiji lični doživljaj i nečija percepcija realnosti. Žrtve izluđivanja počinju da sumnjaju u sopstvenu percepciju, sopstveni zdrav razum, sopstvenu ličnu vrednost i postaju podložne daljim manipulacijama. Izluđivanja ima više vrsta, a nedavni primer možemo iskoristiti kao priliku da naučimo nešto novo i zaštitimo se u budućnosti.
U snimku možemo prepoznati tri oblika izluđivanja: kontriranje, trivijalizaciju i odvlačenje.
Kontriranje: Manipulator preispituje validnost nečijeg sećanja i izgovara stvari poput „Nije bilo tako“, „Ti se toga ne sećaš“, „Da li si sigurna?“, „Pogrešno si shvatila…“, „Ja mogu da razumem, ali to je velika greška“, „To je bila jedna nepredviđenost“.
Trivijalizacija: Manipulator trivijalizuje i devalvira nečija osećanja i govori: „Preteruješ“, „Praviš dramu ni oko čega“, „Što si tako osetljiva?“, „Jesi li normalna?“, „Samo sam se šalio“, „To je kompliment“, „To je za čast, a ne za osećanje ugroženosti“ , „To je moje iskazivanje nežnosti, a ne nepoštovanje“.
Odvlačenje: Manipulator skreće temu i preispituje kredibilitet sagovornika u pokušaju da ga diskredituje. Tada se mogu čuti stvari poput: „To si sve čula od one lude drugarice”, „Ti mene optužuješ, a onda si uradila XYZ“, „Pazi ko mi kaže“, „Ako si frustrirana, nemoj mi se javljati“.
Drugi oblici izluđivanja podrazumevaju:
Uskraćivanje: Manipulator odbija da se uključi u razgovor i pravi se da ne razume o čemu se radi: „Ne znam o čemu govoriš“, „Pokušavaš da me zbuniš”.
Poricanje: Manipulator potpuno negira da se nešto dogodilo i govori: „To je laž“, „Ti izmišljaš“, “Nije istina…”
Stereotipizacija: Korišćenje svog ili tuđeg pola, roda, etniciteta, seksualnog opredeljenja i bilo kog drugog svojstva za manipulaciju. Tu možemo videti rečenice tipa: „Vama ženama ionako niko ne veruje“, „Mi, muškarci, imamo svoje potrebe“, „U mom kraju se žene tretiraju tako.“
Razgovor koji smo svi imali prilike da čujemo, pored izluđujućih poruka, takođe pruža uvid u to kako određene strukture ličnosti percipiraju druge ljude i njihove granice.
Rečenica: „Ne funkcioniše baš sve to tako – ako ti ja kažem da, onda da, ako ti ja kažem ne, onda ne.“
Potpuni nedostatak svesti i brige o tuđim granicama jedna je od karakteristika teških i toksičnih struktura ličnosti. Ovaj tip ličnosti će jako držati do sebe i svojih granica dok probija tuđe. Zlostavljač neće stati zato što je nekome naneo bol i zato što ima svest o tuđim osećanjima i granicama, on staje tek onda kada su njegove granice ugrožene, tj, onda kada mu prete zakonske ili neke druge posledice. Ovakve strukture ličnosti su u suštini nezrele, njihovo ponašanje možemo uporediti sa ponašanjem dece od 3-4 godine, dece koja teraju svoje i koja tek treba da nauče da nisu centar sveta, da ne može sve biti po njihovom i da drugi ljudi i druga živa bića imaju osećanja.
Rečenica: „To je bila jedna nepredviđenost, jedna igra u kojoj se može pojaviti nešto iracionalno.“
Ideja da je život igra u kojoj moraš da pobediš, igra u kojoj nema pravila i u kojoj se gubitnici ne pitaju vrlo je karakteristična za mračnije, psihopatski i makijavelistički nastrojene strukture koje očekuju od gubitnika da ponese „odgovornost za svoj poraz“ po principu „sam si kriv“.
U nekim intervjuima sa sociopatama na terapiji mogu se čuti rečenice: “Nikada mi nije bilo jasno zašto neko diže frku kada ga prevarim/ pokradem/ iskoristim. Za mene je to prosto bila igra, ja sam pobedio, ti si izgubio, šta sad hoćeš?”
Pored potpunog nedostatka empatije, ovo viđenje sveta takođe otkriva jednu veliku emotivnu nezrelost, nesposobnost da se preuzmu odgovornost i krivica za određena ponašanja, kao i nesposobnost da se formiraju istinske, duboke konekcije sa drugima.
Leo Ivanišević, psiholog i psihoterapeut u edukaciji
(feljton.rs/blic)
