FELJTON.rs
Kada se pojavila vest da je Branislava Lečića Danijela Štajnfeld optužila za silovanje, društvene mreže su se zapalile od komentara.
I nažalost, baš kao što smo i očekivali, desio se „već viđeno“. Na stotine komentara u kojima se Danijela Štajnfeld vređa, ponižava, razapinje na stubu srama i omalovažava u svakom smislu.
U kakvoj mi to zemlji živimo? Da li je moguće da ljudi i dalje ne znaju da žrtva prolazi kroz ozbiljnu traumu, boji se osude okoline? Da je kultura vaspitanja kod nas takva da devojčice stiču utisak da im niko ne bi verovao?
Zato je važno da ne zapušavamo usta onima koje se usude da progovore, a da ih zapušavamo ovima koji kroz komentare na sve načine pokušavaju da uvrede, relativizuju i okrive žrtvu.
Naročito je jeziv i bolan taj poziv na linč žrtve, jer, zaboga, „sama je to tražila, a šta je tražila to je dobila“.
I evo, upravo su i ovakvi komentari razlog zbog kojeg žrtve silovanja, pored straha, šoka, osećanja stida i krivice, retko smognu snage da prijave silovanje.
I kada ljudi pitaju – zašto se ne izađe ranije, neka se zapitaju kakve komentare pišu i kako se te devojke osećaju, plašeći se da ne budu stigmatizovane i unapred osuđene.
I zato se zlostavljači se u našoj zemlji osećaju sigurno. Znaju da će dobiti više podrške nego osude. Kada se to promeni, i kada budemo pričali o tome zašto se to desilo, kako da predupredimo da se ne desi više nego o tome da su žrtve same krive i zašto nisu ranije prijavile, onda će se desiti napredak.
I da napomenemo, sve ove kometare pisali su uglavnom muškarci. I zato ovaj tekst završavamo komentarom jedne žene, izuzetkom koji ne potvrđuje pravilo „da je žena ženi vuk“. Malo solidarnonosti, mnogo znači.
(feljton.rs/blic)