ALEKSANDRA JERKOV: Ostaće okrugli trag na mestu šatre

Ovaj tekst pišem jutro nakon što su se Novosađani oprostili od svog Đorđa Balaševića. Noć kada je Đole preplivao Dunav, kada su ga ispratili i njegova Salajka i Podbara i tvrđava i Varadin i večito prgav Miletić i Telep, Liman, Ulica Dositejeva i Ulica Jovana Cvijića i Riblja pijaca, Dunavska, Zmaj Jovina, svi oni delovi grada koje je tako predivno opevao, svi oni ljudi koji su uz njega odrastali, voleli, plakali, sazrevali, bunili se, borili, učili, radovali se i sa ponosom govorili da su iz Novog Sada, znajući da će vrlo verovatno uslediti komentar: „Ah, kao Balašević“. Bila je to noć u kojoj se Novi Sad podsetio da je grad.

Nije Novi Sad jedini koji je plakao za Đoletom. Žalila je i stanica u Puli, gde je Đole sreo Katrin, žalila je i Ilica, gde se pojavio „čudan hijeroglif“, bećarac ispisan ćirilicom, žalilo je i Sarajevo, koje je uvek znalo da „nekom Drina teče desno, nekom Drina lijevo teče“, žalila je i Crna Gora sećajući se „mitinga zvezda iznad Miločera“, žalili su svi dobri ljudi koji su u ovih nekoliko dana pokazali sav besmisao mržnje, ratova, neprijateljstva, zločina, sukoba i različitosti koje smo doživeli prethodnih decenija, koje nas uče da treba da hranimo i za koje su nas nekako ubedili da su nepremostive. Oni koji su se širom regiona opraštali od Đoleta pokazali su da nije tako, da nikada tako nije ni bilo.

Osim toga što je sve te ljude ujedinio u ljubavi i žalosti, Balašević je čak i nakon smrti uspeo da, ko zna koji put, ujedini nacionaliste, šoviniste i mrzitelje protiv sebe. Baš kao i tokom života, kada im je smetao zato što je suviše pevao o Vojvodini, ili zato što je bio protiv rata, ili zato što je govorio o besmislu mržnje kojom nas truju jedne protiv drugih, ili kada je nastupao u celoj regiji i ismevao „careve koji su se igrali rata“, ili kada je dao vetar u leđa onima koji su se borili protiv diktatora, ili zato što je govorio da je ludost tvrditi da su svi naši jezici različiti, naše razlike nepremostive, a naši narodi osuđeni na večitu mržnju i neprijateljstvo. Tako su se sada protiv njega urotili šovinisti svih država, dodajući na ranije etikete nedovoljno dobrog i velikog Srbina, sada tvrdnje da je bio zapravo srpski nacionalista koji je mrzeo Albance, ismevao Mađare i pozivao na nasilje. Đole u „Uspavanci za dečaka“ kaže: „Pričaće ti jednom, možda, kako sam ja bio štošta… Mudrovaće badavani kad me nema da se branim…“ I upravo i jeste tako. Svi ti ljudi koji ga za takve stvari napadaju treba da budu svesni da oni za sto života neće uspeti da urade za mir na ovim prostorima koliko je uradio Đole, a njihove reči ostaće kao nešto čega će se stideti u godinama koje dolaze.

Još jednu stvar je Balašević pokazao prethodnih nekoliko dana. U jednoj od svojih pesama u kojoj govori o tome kako je na Menhetnu zaustavio taksi koji je vozio čovek koji je 1991. otišao iz Strumice u beli svet, Balašević konstatuje: „Čuvaj mi, bože, bivše zemljake, moje su pesme njinih reči pune, a tuge su nam tako podjednake da me zbune“.

Tuge su nam iste, baš kao i suze. I to niko nikad neće promeniti.

(feljton.rs/kurir)